РСЕ: Да ли се Вучић одриче Додика?

У Мосту РСЕ Европа разговарало се о томе какви су односи између премијера Србије Александра Вучића и председника Републике Српске Милорада Додика. Саговорници су били Јован Теокаревић, професор Факулета политичких наука из Београда, и Милош Шолаја, професор Факулета политичких наука из Бањалуке.

Република Српска 23.11.2015 | 09:29

У овом полемичком дијалогу било је речи о томе да ли Вучићева посета Сарајеву и заједничка седница Владе Србије и Савета министара Босне и Херцеговине означавају заокрет у политици Србије према Босни и Херцеговини, зашто је Додик прво критиковао ту посету, па се после кориговао, шта значи Вучићев састанак са Младеном Босићем, лидером опозиције у Републици Српској, да ли ће Додик под Вучићевим притиском одустати од референдума о Суду и Тужилаштву Босне и Херцеговине, да ли Вучић и након најновије посете Сребреници одбија да призна да се тамо догодио геноцид, као и о томе да ли би Додик изгубио власт када би се Вучић јавно дистанцирао од њега.

Омер Карабег: Да ли су Вучићева посета Сарајеву и заједничка седница Владе Србије и Савета министара Босне и Херцеговине означили заокрет у политици Београда према Босни и Херцеговини?

Јован Теокаревић: То тек треба да видимо на основу будућих ставова и понашања Владе Србије и Александра Вучића. То је важан корак у приближавању Сарајеву и удаљавању од Бањалуке. Мислим, међутим, да смо далеко од тога да се ради о потпуно новој политици.

Ни Вучић, као ни његови претходници, никада неће радити против интереса Републике Српске. Он је ових дана рекао да - док је на месту премијера - никада ништа лоше неће рећи о било коме из Републике Српске.

Чини ми се да је прилично јасно откуд ови наглашено добри односи са Сарајевом.

Вучићу је јасно да мора да покаже критички однос према Додику због Додикове изузетно велике непопуларности, не само у Босни и Херцеговини, него и у Бриселу и Вашингтону. С друге стране, Босна и Херцеговина, а посебно Бошњаци, у симболичком смислу најбољи су могући партнери за Србију у тренутку када она има доста проблема у региону.

Наиме, преговори са Косовом су практично заустављени, са Хрватском је дошло до ескалације прилично увредљивих речи између српског и хрватског премијера, у Црној Гори се дешавају протести према којима Србија покушава да се неутрално понаша, а ни са Македонијом односи нису иделани, јер је Македонија гласала за пријем Косова у УНЕСЦО.

У тој ситуацији Вучић посвећује више пажње сарадњи са Босном и Херцеговином и уверен сам да је тиме стекао много позитивних поена и у Бриселу и у Вашингтону.

Милош Шолаја: Мислим да то није заокрет, већ да је то нешто што је требало да се деси и раније.

То је знак да Србија прихвата Босну и Херцеговину онаква каква јесте, као државу која не личи на остале, која има два државно обликована енитета и читав низ заједничких институција.

Нисам, међутим, склон тумачењу да се тиме умањује улога Републике Српске. Република Српска не мора да се пита баш за све, кад је ријеч о односима Србије према Босни и Херцеговини, али она има сасвим довољан међународно-правни оквир који представљају њене специјалне везе са Србијом које чак и не функционишу најбоље.

Има доста критика да се оне не користе довољно.

Додик јесте скренуо пажњу да је можда требало да се разговара у другачијем капацитету. Вјероватно ће следећи пут то тако и бити. Овако је Вучић забиљежио добре поене и на Истоку и на Западу и то је можда за њега најважнији резултат ове посјете.

Омер Карабег: Чини ми се ипак да је Додик доста нервозно реаговао - бар такве су биле његове прве реакције - на Вучићеву посету Сарајеву.

Рецимо, представници његове партије у институцијама Босне и Херцеговине нису присуствовали пријему који је био организован у Сарајеву у част Вучића, а сам Додик је изјавио да је Србија изабрала погрешног партнера за разговор, јер су по њему прави партери Београда ентитетске владе.

То је као да је рекао Вучићу да не зна шта ради. После је на питање "Независних новина" рекао да та изјава није тачно пренета. Мислите ли да је Додик кориговао свој став под притиском Београда, да је било некаквих интерних порука?

Јован Теокаревић: Верујем да је тај став изречен онако како су га медији пренели, поготово што је након Додикове дошла и изјава премијерке Републике Српске Жељке Цвијановић.

Она је поновила да Савет министара БиХ није права влада, већ да су праве владе оне које имају већа овлашћења, а то су владе ентитета.

Ово што се догодило поводом Вучићеве посете Сарајеву је важан елемент у односима Београда и Републике Српске, јер је то можда први пут да је руководство Републике Српске јавно изразило незадовољство поводом неког потеза Београда.

Мислим да то треба посматрати у контексту Вучићеве молбе да се још једном размисли о расписивању референдума о Суду и Тужилаштву Босне и Херцеговине иза које се највероватније крије много значајнији притисак који Вучић врши на Додика покушавајући да спречи тај референдум.

Не треба заборавити да је Вучић, од како је дошао на власт, прекинуо са праксом Бориса Тадића да лидери Србије учествује у предизборној кампањи у Републици Српској на страни Милорада Додика.

Када се све то сабере, видимо да се интензивира однос Београда са Сарајевом, а слаби са Бањалуком, што никако не значи да Србија диже руке од Републике Српске. Пре ће бити да Београд жели да уравнотежи свој однос према Бањалуци и Сарајеву.

Милош Шолаја: Не мислим да је Додик кориговао своју изјаву. Познавајући Додика мислим да он то тако не би урадио. Мени се пре чини да је он упутио поруку која је, можда, требало да буде изречена током самог сусрета.

Многи који не познају Босну и Херцеговину и њен политички систем тешко могу да прихвате оно што је рекла премијерка, али то је тачно. Већина надлежности којим се регулише живот у Босни и Херцеговини је у ентитетима.

И оне надлежности које се уставно или, можда, неуставно препуштају институцијама БиХ опет су дио ентитетских политика, јер представници ентитета, по принципу паритета и ротације, о томе одлучују консензусом.

Мислим да је та Додикова порука била прије свега упућена онима који су се на неки начин занијели Вучићевом посјетом и помислили да је сада све ријешено. Та Додикова изјава је на неки начин била едукативна и већ, када је била изречена, било је спремљено то што ће он, можда, на неки начин и да је повуче.

Омер Карабег: Само да прецизирамо. Ви, дакле, сматрате да је Додик од почетка то тако планирао - да најпре каже да није у реду што се Вучић састаје са Саветом министара уместо са ентитеским владама, па да онда повуче ту изјаву. Мени то баш не изгледа логично.

Милош Шолаја: Не мислим тако. Мислим да је Додик већ и раније, у припреми састанка, мислио да енитетске владе треба да буду укључене у тај сусрет, а не само Савјет министара.

У том смислу је била та изјава. Што год да мислите о Додику, он је прагматичан политичар који разумије реалност. Он се залагао да и они буду укључени у разговоре и можда је у платформи за те разговоре то могло да буде на неки начин и уважено.

Омер Карабег: Али, Додик уопште није помињао Савет министара, он је рекао да Вучић треба да се састане са две ентитетске владе, а за Савет министара је рекао да је то помоћно тело, односно помоћни орган Председништва БиХ. Према томе, његова је порука да Вучић нема тамо шта да тражи.

Милош Шолаја: То је можда мало грубо речено али, када се припремају неке одлуке, Савјет министара то ради заједно са ентитетским владама.

Рецимо, на недавном састанку у Свјетској банци у Вашингтону била су присутна два ентитетска премијера, а није био нико из Савјета министара, јер су енитети одговорни за реализацију тих кредита, иако ће Босна и Херцеговина, као субјект међународног права, бити потписник.

Чињеница је да оно што је договорено у Сарајеву не може бити спроведено, ако не буду укључене ентитетске владе. То је једноставно немогуће. Савјет министара заиста није влада у пуном смислу те ријечи и сви који се баве Босном и Херцеговином, морају тога да буду свјесни.

Омер Карабег: Занимљиво је да се Вучић током посете Босни и Херцеговини састао у Сарајеву са Младеном Босићем, лидером опозиционе Српске демократске странке, кога Додик назива издајником. Вучић је после састанка рекао да тај сусрет није био уперен против Додика.

Јован Теокаревић: То је још један од важних симболичких фактора везаних за посету српске владе Сарајеву. Од општепознате чињенице да Савет министара БиХ нема велику моћ много је важнија чињеница да је Вучић желео да се састане управо са Саветом, а не са ентитетским владама.

Такође је важно да се он састао са водећим политичарем из опозиције у Републици Српској очигледно желећи да Додику пошаље поруку да он није једина опција, већ да ће Београд сарађивати са било којим политичарима и партијама које освоје власт у Републици Српској.

И трећи фактор од симболичког значаја је да је Додик први пут јавно и прилично оштро критиковао Владу Србије. У тумачењу тог Додиковог геста не слажем се са колегом Шолајом. Није ту била реч о некаквој лекцији о уставно-политичком систему Босне и Херцеговине, него о Додиковом јавном признању да се не слаже с политиком Владе Србије.

Омер Карабег: Господине Шолаја, како ви тумачите овај састанак са Младеном Босићем у Сарајеву? Да ли је то порука Додику да ће Вучић равноправно да третира и једну и другу страну у Републици Српској?

Милош Шолаја: Мислим да то не мора да буде порука Додику.

То је Вучић и раније јавно радио. Чињеница је да су прије извјесног времена и Додик и Босић били код Вучића у Београду. Такође је чињеница да Вучић неће да фаворизује неку посебну партију у Републици Српској. Битно је, међутим, у ком су капацитету Вучић и Босић разговарали.

Младен Босић живи у Сарајеву, јер му је функција у Сарајеву. Осим тога, он и није из Бањалуке. Не знам из ког разлога би они сада морали да се возе у Бањалуку да би се сликали, па да се врате.

Српска демократска странка, чији је Босић лидер, је у посљедње вријеме јако блиска са Европским народњацим, чији је члан Српска напредна странка, па нема никаквог разлога да се они, као партијски лидери, не састану и разговарају.

Што се мене тиче, мислим да је користан сваки састанак Вучића са било ким из Босне и Херцеговине, па и са Босићем, чија је партија, уосталом, члан владајуће коалиције на нивоу Босне и Херцеговине.

Зато ја не бих давао посебан симболички значај свему томе. Вјероватно ће Вучић неком другом приликом, као што је то било за вријеме обиљежавања стогодишњце Сарајевског атентата, опет разговарати са Додиком.

Хоћу да кажем да ни у Додиковој поруци, ни у састанку Вучића са Босићем не видим толико драме, јер се након тога није десило ништа епохално што би показало да је у питању некакав расцјеп.

Чињеница је да уназад 25 година сви из Бањалуке имају коректне и јако блиске везе са Београдом, без обзира ко је у Београду и Бањалуци на власти.

Поводом овога што је колега Теокаревић рекао да Вучић неће да улази у изборну кампању, морам рећи да је некад улазио, и то на страни не баш тако омиљене политичке партије као што је Српска радикална странка. Сад је неко друго вријеме, а и Вучић нема неку посебну партију коју би желио да подржава у Републици Српској.

Јован Теокаревић: Мислим да се сада скупило неколико ствари које показују да долази до несугласица између Београда и Бањалуке, поготово у тренутку када Александр Вучић покушава да утиче на Милорада Додика да не одржи најављени референдум о Суду и Тужилаштву Босне и Херцеговине.

Омер Карабег: Рекло би се да је израз те нове Вучиће политике и његов одлазак у Сребреницу, где је обећао пет милиона еура за развој тог града. Том приликом је у присуству Додика рекао да жели да гради заједничку будућност са Бошњацима, што није могло да прија Додиковом уху, који стално говори о томе како Република Српска треба да оде из Босне и Херцеговине.

Милош Шолаја: Додик говори да Република Српска треба да оде, не и Срби. Питање је шта је сад ту државноправни облик, а шта је национални.

Мислим да је то што је Вучић рекао нешто што је апсолутно нормално. Вјерујем да чак и Додик нема ништа против тога, јер колико га ја познајем и пратим, он није националиста, али му је та реторика о одласку из Босне и Херцеговине понекад доносила велику количину гласова. Његова странка је већ трећи мандат на власти управо захваљујући тој реторици.

Њему иду на руку они који говоре о потреби централизације Босне и Херцеговине преко Дејтона 2 или на неки други начин. То су два супротна пола у реторици, али ја мислим да је Босна и Херцеговина и поред свих тих проблема показала да како-тако може да функционише.

Јован Теокаревић: Посета Сребреници и обећање помоћи том граду је круна ове нове Вучићеве иницијативе која подразумева приближавање Сарајеву и делимично дистанцирање од Бањалуке.

То је, такође, и круна његове симболичке акције у којој покушава да каже да је за Србију и за српски народ најважније да имају добре односе са Бошњацима.

Тај однос би био много бољи да није било оноликог српског инсистирања у јуну и јулу ове године да у Савету безбедности Уједињених нација не буде прихваћена резолуција поводом двадесетогодишњице геноцида у Сребреници.

Суштина противљења тој резолуцији, која је пропала због руског вета, била је да се релативизује и другачије карактерише сребренички злочин, дакле - да се на неки начин изврши ревизија Декларације Народне скупштине Србије из 2010. године, која је практично, мада не експлицитно, прихватила карактеризацију злочина у Сребреници као геноцида.

Омер Карабег: Мунира Субашић, председница удружења "Мајке Сребренице", рекла је да је Вучић тиме што је прошао кроз капију Меморијалног центра у Поточарима на којој је писало - овде се догодио геноцид, признао геноцид. То је, наравно, тешко тако протумацити, али да ли се Вучић тим гестом приближио признавању геноцида што је до сада одлучно одбијао?

Јован Теокаревић: Мислим да тај симболичан пролаз кроз капију не може да се схвати као признање да је злочин у Сребреници био геноцид, поготово ако имамо у виду акцију српских власти, коју сам поменуо, да се изврши ревизија Декларације Народне скупштине Србије којом се прихвата пресуда Међународног суда правде да је у Сребреници извршен геноцид.

Садашња власт говори да је то велики и неопростив злочин, али да се не може окарактерисати као геноцид. Дакле, Вучићева политика се састоји од два паралелна тока. С једне стране, одговарајући на неке националистичке сентименте у српском народу, Вучић не жели да призна да је сребренички злочин геноцид а, с друге стране, настоји да повећа и побољша сарадњу са Бошњацима и Босном и Херцеговином.

Милош Шолаја: Одавање поште сребреничким жртвама је у сваком случају цивилизацијски гест, али Вучић није први који је то урадио, тако да ме, да будем искрен, та еуфорија мало збуњује.

Први је то урадио бивши предсједник Републике Српске, Драган Чавић, затим Борис Тадић, а и Додик је то урадио и то недавно, само што ми у јавном дискурсу хвалимо оно што нам одговара, а прећуткујемо оно што нам не одговара. Шта човјеку често смета?

Говори се геноцид, геноцид, геноцид и онда сви Срби у Босни и Херцеговини постану геноцидни. То је непријатно слушати, поготово ако не мислите тако и ако нисте дио тога, јер је Међународни суд правде рекао - геноцид у Сребреници, а то је апсолутно другачије од онога што се намеће као јавна валоризација свега тога.

По мом мишљењу - то је нормално што је Вучић урадио и добро је што је то урадио. Ако је то и кључ да се односи релаксирају, онда је то још боље, онда је то добитак на квадрат.

Омер Карабег: Стиче се утисак да је Додик после свих Вучићевих гестова мало ублажио и свој став о референдуму. Он је ових дана рекао да није за укидање Суда и Тужилаштва Босне и Херцеговине, већ за то да се ограничи њихово деловање. Рекао је такође да на дневном реду није сецесија.

Видите ли ви у томе наговештај да ће Додик одустати од референдума о Суду и Тужилаштву Босне и Херцеговине који је он иницирао?

Јован Теокаревић: Тешко је то рећи. Не верујем да у овом тренутку чак ни људи око самог Додика могу да дају јасан одговор на то питање. Мој је утисак је да би Вучић био изузетни задовољан ако Додик никада не одржао тај референдум или га бар одложио. Данас су шансе за одржавање референдума нешто мање, мада и даље постоје.

Милош Шолаја: Тај референдум је већ самим спомињањем испунио сврху која му је намијењена. Оно чега се међународна заједница највише боји није да ли ће се тај референдум одржати, него што он може да буде тест за евентуални референдум о независности. Иначе, притисак Београда не може да игра кључну улогу.

Вучић може да каже то што мисли да може да каже, али потребно је разговарати о томе како да се ријеше проблеми у функционисању правосуђа Босне и Херцеговине. Мислим да је у том смислу и та Додикова изјава. Он ипак није баш толико наиван политичар да ће ићи у неке потезе који су изузетно ризични.

Омер Карабег: Немачки аналитичар Бодо Wебер, добар познавалац прилика на Балкану, сматра да се Вучић неће до краја дистанцирати од Додика без притиска Запада. Делите ли то мишљење?

Јован Теокаревић: Мислим да је то тачно. Не само што се Вучић никада неће дистанцирати од Додика без притиска Запада, него се никада неће дистанцирати од Републике Српске. То ће увек тако бити. И под Вучићевом влашћу и под било којом другом српском владом увек ће постојати нека врста посебног сентимента, подршке и разумевања за Републику Српску и никакав притисак са стране неће то довести у питање. Интерес Србије ће увек бити да Република Српска опстане у оквиру наглашено децентрализоване федерације Босне и Херцеговине. То је ствар око које у Београду неће бити никада дилеме.

Милош Шолаја: Не знам на шта је Бодо Wебер мислио. Ако је мислио на то да се Вучић одрекне Републике Српске, онда могу само да се придружим колеги Теокаревићу и кажем да је то немогуће и да се то неће десити.

А ја бих, рецимо, да имам прилику, питао Боду Wебера, као врло истакнутог стакехолдера у њемачкој спољној политици, шта је његова премијерка Ангела Меркел мислила кад је рекла да су могући ратови на Балкану.

Ја се заиста ужасавам те изјаве. Надам се да је то речено за неку другу сврху и да то није нека реална могућност, јер ако се то деси, онда је то крај Балкана.

Омер Карабег: Пошто се овде не бавимо односом Србије према Републици Српској, него односом Вучића према Додику - јер, као што сте рекли, никада се ниједна српска влада неће одрећи Републике Српске - поставио бих вам једно хипотетичко питање. Када би се Вучић јавно дистранцирао од Додика, да ли би то био крај Додикове власти?

ован Теокаревић: Верујем да би. У том случају би Додик изгубио власт не само због таквог Вучићевог става, него и зато што је окрњена његова некадашња апсолутна доминација у Републици Српској.

Тако да би Додиков пад био резултат евентуалног притиска из Београда, али и губитка подршке унутар Републике Српске. То би били неопходни услови за евентуални крај или бар заустављање политичке каријере Милорада Додика.

Милош Шолаја: Нисам сигуран да би то био крај Додикове власти. Велико је питање је да ли би у том случају Додик рекао: "Хвала Вучићу, ја одлазим".

Познавајући га мислим да то не би баш тако прошло и свашта би се ту дешавало. Кад говоримо о Вучићу и Додику, то ипак није естрада, они су представници двије политике и нисам сигуран да би то баш тако било прихваћено. Вјерујем да Вучић као реалиста у политици то схвата, па врло успјешно плива између Републике Српске и Босне и Херцеговине.

Дакле, нисам сигуран да би то баш тако лако прошло, а пошто сам ја рођен у овдје и малтене читав живот овдје живим, могу вам са сигурношћу рећи да ни овдашњи људи нису такви да на сваки миг реагују и као послушници погну главу.

Извор: РСЕ