Видео сјећања - Денилсон...

Остаће вечита дилема: Превара века или уметник који није могао да робује модерном фудбалу?!

Фудбал 22.11.2015 | 23:40

"Човек често сретне судбину на путу којим је кренуо да је заобиђе", говорио је Жан де ла Фонтејн, чувени француски песник из 17. века. Денилсон де Оливеира Араухо толико је пута скренуо са пута да је изгледало да не зна ни куда је пошао. Заобишао је свет гламура иако га је имао у рукама. Пре свега, заобишао је место у енциклопедији истинских легенди светског фудбала, иако је имао квалитет у ногама.

О, шта је све тај умео са ногама! Имао је брзину, снагу, елеганцију, грациозност, имао је моћ да чуварима толико заврти мозак да би они и на "Т раскрсници", пошто би јасно видели онај жуто-црни знак који каже да можете лево или десно, наставили право. По правилу би завршили на задњици, некад и на рекламама, некад на атлетској стази, некад би толико жестоко кренули и толико наивни испали да би прашину са дресова отресали на трибинама, док би се око њих навијачи громко смејали. Не због подсмеха. Не, јер кад би Денилсон заролао "бициклицу" није било тог који би, попут неког голмана специјалисте за пенале, умео да погледа кроз супарникове очи и предвиди страну на коју је овај кренуо. Не, Денилсонова "бициклица" била је нешто посве другачије. Вртлог који је чуварима ломио колена на толико места да се чинило да им је каријера управо завршена, да ће им и глава отпасти са рамена. Савршена "бициклица". Непоновљива. Није то био подсмех. То је било израз оне детиње среће због исконске лепоте фудбала. Она радост коју би сваки дечак осетио кад би се први пут осмелио да сам крене бициклом у вожњу поред потока обасјала би душу сваког фудбалског заљубљеника док је гледао Денилсона на врхунцу.

Само, тај врхунац је дошао прерано...
"Свако је кројач своје среће", каже она стара народна изрека. Денилсон је са лоптом умео све, али са иглом и концем само да боде у срце све који су навијали за највећег забављача са лоптом пре Роналдиња.

И зато ће остати вечна дилема: Најпрецењенији циркузант у историји фудбала или највећи крах у каријери непатвореног уметника, заробљеног у оно што је игра некад била? Јер ма колико пута је Денилсон разочарао свако ко је имао привилегију да ужива у његовим дриблинзима могао је да види да никако није реч о преваранту или менаџерском играчу, већ о чаробњаку који је у стопалима имао толико магије да је често на терену деловао арогантно, тако сигуран да је недодирљив.

Рођен у индустријском градићу Диадема у дресу бразилског гиганта Сао Паула дебитовао је већ са 17 година. У наредне четири године је за Триколоре одиграо 110 утакмица и постигао за левокрилног играча фантастичних 58 голова. За репрезентацију Бразила, ону са Дунгом, Кафуом, Робертом Карлосом, Ривалдом, Бебетом и идолом Роналдом први пут је заиграо са 19, већ 1997. - 20 лета после рођења – Денилсон је био најбољи играч Купа конфедерација. Са непуном 21 био је вицепрвак света. Медији су већ увелико писали о интересовању највећих клубова планете, али Денилсон је кроз цео живот доносио погрешне изборе. Тај да оде у осмопласирани тим Примере био је само први.

Тадашњи председник Мануел Руиз де Лопера - мегаломан познат и по томе што је касније култни стадион "Бенито Виљарамарин" преименовао у стадион "Мануел Руиз де Лопера"?! - желео је да куповином у то време најтаженијег играча света демонстрира фудбалској планети да је Бетис решен да се порва са највећима. Зелено-бели клуб из Севиље је на рачун Сао Паула депоновао 21.500.000 фунти, ако узмемо у обизр инфлацију нешто мање од 35.000.000 евра, и Денилсона учинио најскупљим играчем у историји.

Уједно је и незрелом Денилсону везао омчу око врата. Омчу која ће га до краја каријере гушити. Остаће још једна дилема. Да ли је Денилсон, на наговор менаџера и "пријатеља" Луиса Вијане, који ће га касније преварити за сав новац од трансфера у Бетис, само погрешио у одабиру клуба или једноставно није био довољно добар за најбољи фудбал из недеље у недељу? У Европи, наиме, Денилсон није имао ту слободу у игри као у Бразилу. Не зато што му је његов тренер није давао, већ зато што су му је противнички одузимали. Редовно је добијао "фластера", јурили су га у чопору – култна је сцена са Мундијала 2002. године када су у потери била четворица репрезентативца Турске – а Денилсон, тек да поновимо, није био нарочито оштроуман када је требало пресећи у тренутку. Крај прве сезоне у Севиљи дочекао је на 11. месту Примере, већ у другој Бетис је испао из елите. Тај статус, прерачунато у новцу, "најбољег" прогонио је Денилсона, који је заиста умислио да је на врху света, иако није имао основа за такво размишљање, а још мање карактера да се избори са притиском који носи астрономска сума.

Током седам година на платном списку Бетиса, рачунајући и кратку позајмицу Фламенга са које се вратио не би ли – успешно – помогао тиму да се врати у Примеру, каријера до јуче омиљеног сина фудбалске планете само је спорадично подсећала на момка који је чуварима бежао као бидермајер већ очајној удавачи, који је умео да финтом натера и једног Карлеса Пујола да "пасе траву" и рукама "весла" у празно покушавајући да га дохвати. Био је, додуше, члан оне шампионске генерације Бразила из 2002. године, али никад више није био играч који је народ терао да се у неверици штипа за образе, иако су се сви још много сезона потајно надали да ће видети бар нешто од оног безобразно детињег, а опет тако узвишеног баратања лоптом.

Најбољу сезону у Европи Денилсон је одиграо по одласку из Севиље у оној једној години у Бордоу у којој су Жирондинци заузели друго место у Француској, истина са повеликим заостатком за Олимпиком из Лиона, али је баш тада сам закуцао и последњи ексер у ковчег својих фудбалских снова. Бордо је нудио вишегодишњи уговор, Ал-Наср из нафтом богате, али фудбалом сиромашне Саудијске Арабије дупло више новца. Денилсон је, тако својествено свом уму, потпуно незаинтересованом за игру, као да није исти мозак управљао његовим ногама, изабрао – наравно – паре. Једини пут да је и сам признао грешку, јер као и многи други који су могли, али нису, за пропаст није кривио себе, већ друге. У наредних пет година променио је пет клубова, није успео ни у МЛС лиги, па ни у Вијетнаму?! Карлос Алберто Переира га је још 2003. године избацио из бразилског националног тима, а Денилсон ће занавек остати тестамент чувеној изјави Стивена Кинга...
"Таленат је јефтинији од сланика на столу. Оно што чини успешну индивидуу је напоран рад".