Како изгледа живот у једином затвору за њежнији пол у Српској

"Тромо се вријеме вуче, и ничег новог нема, данас све ко јуче, сутра се исто спрема."

Написао је ово на зидовима своје тамнице Гаврило Принцип чекајући суђење за атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда. Његови стихови најбоље описују живот свих оних који се нађу иза решетака без обзира на то колико дуго су већ тамо и због којих кривичних дјела су притворени или осуђени.

И док се иза нас затвара тешка жељезна капија, која дијели КПЗ „Кула" у Источном Сарајеву од вањског свијета, не можемо, а да не размишљамо о тим стиховима и животу оних који га проводе иза решетака. Када крочите иза капије, прво што примијетите јесте неописиви мир, као да је вријеме о којем је Гаврило писао стало већ на првом вашем кораку.

Наизглед као парк

Уређена, под конац подшишана трава, цвјетне алеје, уредне стазе и покоје дрво, у први мах дају осјећај као да шетате неким парком. Међутим, већ након неколико корака, униформисани стражари, тешке решетке на прозорима околних зграда и дуга жељезна ограда која опасава КПЗ, показују да смо далеко од парковске идиле и да нас само један корак дијели од трагичног свијета оних који су се нашли унутар затворских зидина.

Оно што овај затвор, ипак, издваја од других у Српској јесте чињеница да је то једина установа такве врсте у којој казне служе жене. Иако различите животне доби, образовања и занимања, унутар ових зидина све дијеле исту судбину и исти сан - дочекати одслужење казне и вратити се на слободу.

Већина људи о затворима и његовим становницима слику ствара највјероватније на основу америчких серија и филмова, међутим, живот осуђеница у Републици Српској је далеко од филмованих приказа. За разлику од осуђеница у многим свјетским затворима, досадашња пракса је показала да затворенице у Републици Српској не показују тенденцију организовања "затворског подземља", па самим тим нема ни насиља, отпора чуварима и затворским радницима, покушаја бјекства или побуна.

Бранка Зубић, помоћница директора за третман осуђених лица, слаже се да је живот осуђеница у РС далеко од онога што нам се представља у филмовима. Истиче да у затвору „Кула" казну тренутно служи тек 11 жена од којих најстарија има 59, а најмлађа 21 годину. Иза решетака су се нашле због различитих кривичних дјела. Највише њих, чак шест, казну служе због убиства, док су се остале ту нашле због проневјера, превара, крађа или пак трговине дрогом. У овом затвору одавно знају да се осуђенице и за најтежа кривична дјела, по одслужењу затворске казне, ријетко враћају у криминал, па тако када их једном испрате на слободу, углавном их више ту не дочекују.

Дуг је дан иза зидина и треба га некако превалити преко главе - бољка је која мучи све затворске становнике.

Најлакше је, каже Зубићева, ако се нечим занимају, а тога у КПЗ „Кула" не мањка, јер се труде да из сваког осуђеника извуку максимум и омогуће им да се додатно едукују у разним областима.

"Оне које желе могу се уписати на курсеве страних језика, или неке од бројних секција, као што су информатичка, умјетничко-занатска, језичко-новинарска, драмско-литерарна, етнографско-фолклорна или психоедукативна", истиче Зубићева, док нам показује ћелије и остале просторије у којима бораве осуђенице.

У затвору сусрећемо тек њих пет, док су остале, како нам појашњава Зубићева, распоређене на пословима у кухињи, вешерају или затворском ресторану, у зависности од њихових жеља и потреба.

Хуманитарни рад

Навикле на суморну свакодневицу, осуђенице које смо затекли у заједничком дневном боравку у којем, углавном, прекраћују своје слободно вријеме, нису се много обрадовале непознатим лицима, која су угледали на вратима. Неке су нас срамежљиво поздравиле и брзо окренуле главу на другу страну, док су друге, након што су чуле да смо новинари, само тихо прогунђале: "Само су нам још они фалили".

Тешко је било на тим лицима прочитати њихове животне муке, а још теже наслутити зашто су се нашле иза решетака. На први поглед изгледају као и сваки други пролазник, ког сретнете на улици, али опет, уколико се загледате у њихова блиједа лица и ухватите њихове тужне погледе, уочите да су ипак оптерећене ријетком врстом проблема, углавном непознатих људима на слободи. Да ли је то због кајања, патње за породицом и пријатељима, или само због жала због проћерданог времена иза решетака, нисмо могли открити, јер ниједна од осуђеница није жељела да разговара с нама.

Само једна је пристала на разговор, али под условом да је не питамо о кривичном дјелу за које је осуђена, да је не фотографишемо и да не помињемо њено право име и презиме.

Маја, како смо је назвали, у затвор је доспјела због тешког убиства и већ је одслужила више од осам од укупно 15 година робије. Дане прекраћује правећи наруквице, које ће бити послате Дому за особе са посебним потребама. Шије и цегере и то су занимања која се реализују на основу пројекта Савјета Европе, који се однедавно спроводи и у затворима у Српској.

Каже да је у затвору завршила курс енглеског језика и стекла диплому Кембриџа за завршени пети степен. Осим одржавања цвијетњака и рада у стакленику у којем је са осталим осуђеницама садила поврће за њихове потребе, Маја води и затворску библиотеку. На остале осуђенице нема примједби. Каже, све дијеле исту судбину и међу њима нема непријатељстава. Наша саговорница појашњава да су, поред свакодневних послова и обавеза које имају у затвору, многе од њих укључене у различите секције, а баве се и хуманитарним радом.

Тако је она недавно одсјекла своју дугу косу, коју намјерава да пошаље удружењу „Нурдор" за акцију под називом "Километар косе". Ријеч је, наиме, о акцији која се организује за прикупљање косе од које ће бити направљене перике за дјецу обољелу од карцинома, леукемије и других тешких болести.

Ко уђе у затвор, не растаје се с вјером, напротив, како нам објашњава Јелена Елез Симовић, руководилац Одјељења за жене у КПЗ „Кула", осуђенице, уколико желе, у прилици су да разговарају са свештеницима или имамима, будући да у склопу затвора постоје вјерске просторије у којима се обавља служба за лица православне, католичке или исламске вјероисповијести.

Поред вјерских просторија, наводи Јелена Елез Симовић, затвор посједује и собу намијењену трудницама које након порода ту одгајају своје новорођенче до прве године живота. До сада су у овом затвору са мајкама боравиле двије мушке бебе, које су у међувремену напустиле ту установу, а у децембру ове године очекује се долазак на свијет једне дјевојчице. На "слободу" ће изаћи када напуни годину дана, али без мајке, која ће остати да одслужи своју затворску казну.

Бебе иза решетака

Јелена Елез Симовић објашњава да су мајке тих беба биле трудне када су дошле у затвор да служе казну, или су остале у другом стању у тој установи, јер су имале право на излазак у град. Порађале су се у оближњем породилишту, а потом су враћане у затвор с бебом.

"У родном листу дјетета нигдје се не помиње да је рођено у затвору, већ у болници у којој се мајка породила. Мајка и беба живе одвојено од осталих осуђеница, у посебној просторији, која има своје купатило. И мајка и беба се налазе под сталним надзором љекара. За бебу су обезбијеђене пелене, храна и све што јој је потребно. Када наврше годину дана, бебе одлазе код породице или хранитеља. Процедура, углавном, зависи од старатеља или надлежних центара за социјални рад, а како мајке подносе тај растанак, то само оне знају", каже Јелена Елез Симовић.

Она истиче да неке међу њима имају ту срећу да дуг држави "исплате" баш у вријеме када беба треба да оде, па тако заједно одлазе кући.

Жене у затворима заволе умјетност

Васпитач Бранко Пјерић каже да међу осуђеницама има оних које су јако заинтересоване за умјетност, иако се никада раније нису сусретале са сличним стварима. Осим слика, које су израдиле осуђенице, затвор је већ прикупио и поприличну колекцију разних украсних предмета као што су то корпице, столњаци или подметачи исплетени од пластичних кеса. Ту су и украсне кутијице направљене од отпадног материјала, макете и други радови, који се, између осталог, могу наћи и на изложбама у матичној библиотеци у Источном Сарајеву. Пјерић истиче да неке осуђенице плету приглавке, шалове или капе које касније дарују Заводу за заштиту женске дјеце и омладине из Вишеграда, а ту су и многе друге хуманитарне акције на које се одазивају.

Директор КПЗ „Кула" Број осуђеница у благом паду

Вукашин Црњак, директор КПЗ „Кула", истиче да је број осуђеница у Републици Српској у посљедње вријеме у благом паду у односу на раније године. Додаје да у односу на број мушкараца, жене, ипак, чине малобројну популацију у затворском систему не само у Републици Српској, већ и свугдје у свијету. Процјењује се да жене чине тек између три и десет одсто осуђеничке популације, у зависности од државе до државе. Црњак истиче да за разлику од мушкараца међу женама осуђеницама има веома мали број повратница у криминал, па када се једном нађу на слободи, ријетко која ће поново доспјети поново иза решетака.

"Осуђенице које тренутно бораве овдје осуђене су на казне у просјеку од пет до 15 година за различита кривична дјела. Оно што понекад зна представљати проблем јесте чињеница да се, за разлику од мушкараца, неке жене по изласку из затвора теже поново уклопе у друштво или неке чак и немају гдје да се врате" каже Црњак.

Осуђенице за разлику од мушкараца, додаје Црњак, да ли због стида или нелагоде, не желе да користе такозване љубавне собе у којима имају право да виде своје супружнике на неколико сати једном у неколико мјесеци.

Извор: Пресс