За вјечност! Дирљив говор Боже Маљковића на сахрани Ранка Жеравице!

Божидар Маљковић дирнуо је све присутне на сахрани легендарног Ранка Жеравице, величанственим говором за испраћај великана у вечност, који преносимо у целости.

Кошарка 01.11.2015 | 21:40
За вјечност! Дирљив говор Боже Маљковића на сахрани Ранка Жеравице!

Поштовани пријатељи,

Непосредни повод нашег окупљања јесте смрт једног великог човека.
Међутим, прави, истински разлог што смо се у оволиком броју окупили, јесте да славимо један плодоносан и дуг живот. Тај живот је био дуг, јер је Ранко у њему успео оно што је најтеже - а то је да оформи и сачува једну узорну и здраву породицу. Он иза себе оставља Загу, Дулета и Гоју. Он иза себе оставља своје унуке.

Ви свакако од мене очекујете да покојника хвалим. Ја то нећу урадити због реда и обичаја, већ зато што је то истина. Јер ако уз Николу Теслу постоји нека позитивна идентификација са нашом земљом, онда је то спорт. А причајући о спорту, морамо причати о спорту у којем смо ми најуспешнија нација на свету. Морамо причати о кошарци. Кошарци је Ранко подредио све, а кошарка је заузврат Ранку дала свет. Баш цео свет. Дала му је да буде првак света, најбољи и највећи на свету.

Замислите, ми, а већи и виши и бољи и испред Американаца и Руса. Ето то је нама дао овај човек кога смо дошли да испратимо на неки други терен, поред кога га већ чекају Џон Вуден, Аца, Нејмсит. Дакле одлази у добро друштво.

Замишљам, пре његовог рођења, неку кошаву над Драгутиновом, и као у бајци неко суђење. Као неки далеки разговор којим му богови кроје судбину. Његов усуд. Он је сам пред тим судом. Тужилац и судија су исти. А он нема адвоката. Пресуда је трајна и коначна, и без права на жалбу. Ти си Ранко Жеравице доживотно осуђен на кошарку.

Замислите да ослободиоци нису конфисковали сву имовину његовом оцу. Он би био велепоседник и ранчер. Био би нико!

Замислите да поражени немачки официри нису морали да направе кошаркаши терен у Кикинди где је Ранко учио прве спортске кораке.

Па селидба у Београд. Па просветитељски рад по целој Југославији. Па репрезентација. Па Првенство света. Па олимпијска медаља. Па Аренгетина.

Замислите каква је тада била привилегија седети и ћутати у друштву тог и толиког човека. А Ранко је прихватао све. Везивао је људе за себе. И ишап је кроз живот спуштеног гарда, ваљда сматрајући а приори да су људи налик њему, дакле добри. Нажалост, нису. Бар не увек.

Ми, овде врло добро знао да оспоримо вредност управо онима који су у сваком погледу бољи од нас. Тако да овај човек овде, у Србији нема ни свој институт, ни своју библиотеку, па чак ни свој кошаркаши терен. У Америци би имао све наведено. У Русији би имао и чин генреала, приде. Оно Ново Милошево, бивше Драгутиново би можда мого да се у неко будуће памтеније време зове Ранково. Кад већ људи из света не знају где је, а онда бар да знају ко је оданде. Можда тада неки страни инвеститор, преко потребан банатској депресији, каже па оданде је Ранко, тамо мора да су вредни и добри људи.

Драги шефе, ево припала ми је част да и тебе као и Ацу баш ја испратим. Прилика да баш ја држим ово слово за хвала ти. Ја боље и мушкије не могу. Слава ти.

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

За вечност

01.11.2015 22:07

Баш за вечност! Нека почива у миру!

ОДГОВОРИТЕ