У 109 школа у Србији иде по један ученик!

Мартин је једино дете у учионици школе у Радињинцу крај Љуберађе, у општини Бабушница.

Србија 20.10.2015 | 08:00

У целом селу нема више деце, па Мартин за друга има само учитеља Љубишу. Нема ни од кога да препише, нема коме да додаје лопту на физичком, нити да са неким проводи одморе. Мартинова прича, нажалост, није усамљена, јер чак 109 сеоских школа широм Србије похађа по један ђак!

Сви они одрастају усамљени, без вршњака, не знајући ни шта је дружење. А када заврше четири разреда у родном селу, или одустану од даљег учења или путују у најближу варошицу, одакле се најчешће и не врате. Демографски подаци о српским селима из године у годину све су драматичнији, а колико је разлога за бригу, најбоље се види када се анализирају подаци обједињени у новој бази података (Јединственом информационом систему) направљеној у Министарству просвете.

У чак хиљаду сеоских школа учи десет или мање ђака. Сви они стану у једну учионицу, од првог до четвртог разреда, и углавном их учи један учитељ. У 109 села школа ради због једног ђака, у 131 због два, у 106 због три, у 123 због четири ученика... По пет ђака има у 115 села, по шест у 93 сеоске школе, седам је у 102, осам у 82, девет у 69 и због десет ђака настава је организована у 75 школа. Реч је о издвојеним одељењима, чије матичне школе се налазе у мало већим селима или градовима и које имају више ученика. У Србији постоји укупно 1.213 матичних школа и 2.675 њихових издвојених одељења.

Према броју “патуљастих” школа предњачи Школска управа Лесковац, која покрива Јабланички и Пчињски округ, где се налази чак 131 школа са пет и мање ученика. Следи Школска управа Ниш, у чијој надлежности су Нишавски, Топлички и Пиротски округ, где 109 издвојених одељења има до пет ученика.

- Број деце у селима смањује се годинама и деценијама уназад. Велики број села према Куршумлији, Мачковом камену, Доњој Рачи, па на Старој планини и у Топлом Долу има управо овакве школе, са једним или највише неколико ученика - прича Драган Гејо, начелник Школске управе Ниш.

- То није добро ни за децу, ни за државу. У свако то село путује по један учитељ, а деца немају са ким да се друже, већ су усамљена. Покушана је пре неколико година рационализација мреже школа, како би се тамо где је могуће затворила школа и деци обезбедио превоз до прве веће школе. Тада се дигла узбуна да ће се са школом угасити и село и одустало се.

Превоз би, уколико има пута, свакако био јефтинији него плата за учитеља, одржавање школске зграде, грејање, струја... Наш саговорник каже да често обилази те малене школе по селима, наводи примере угашених школа у Рсовцима, Арбињу, Височкој Ржани, Топлом Долу... У Горчинцима, каже, шест ђака, али нико није уписао први и други разред.

Бригу о мрежи школа требало би да воде локалне самоуправе. Управо је њена рационализација једно од најболнијих питања српске просвете - где школу угасити, где оставити и да ли има довољно новца да се одржава чак хиљаду школа са до десет ученика. Број школа се не мења значајно, а број првака се за две-три деценије смањио са око 95.000 на испод 70.000.

- Мрежа школа какву данас имамо последица је прописа према којима држава плаћа зараде запосленима у школама, а ингеренцију да формира мрежу школа има локална самоуправа. Пошто спајање школа не доноси много користи локалној самоуправи, они се не труде у великој мери да оптимизују мрежу школа - објашњава за “Новости” др Милован Шуваков, помоћник министра просвете.

- Ово може да се побољша на два начина - или да се промени начин финансирања или да се одреде нови услови за мрежу школа, што ће бити предмет размишљања у Министарству просвете. Подаци које имамо први пут овако обједињене добра су полазна тачка за анализу и доношење одлука.

Шуваков каже да би, зарад оптимизације мреже, требало урадити студију оправданости постојања свих школа, јер се дешава да негде врло близу има друга школа у коју би дете могло да путује, да често до неке школе путују и ђак и учитељ...

Покушај прављења мреже школа из 2010. године, иако је много причано о њему, на крају је пропао, чини се највише из синдикалних и политичких разлога.

А да ће ситуација бити све лошија, потврђује демограф др Владимир Никитовић, сарадник Института друштвених наука. Он каже да систем треба рационализовати, али не и смањити доступност образовања младима. Јер то би било погубно.

- У иностранству се ови проблеми углавном решавају организованим превозом за децу. Требало би и код нас размишљати о томе, јер број ђака се све више смањује, па ће и школе морати да се затварају - сматра Никитовић.

- Па у целој Црној Трави се једне године није родило ниједно дете. То је реалност и демографски показатељи из године у годину све су гори.

Никитовић објашњава да малих школа и пустих села има у свим деловима Србије. То што их је у школским управама Лесковац и Ниш побројано највише, каже, последица је конфигурације терена и великог броја малих села. Али исти проблем, тврди, мучи све од Хоргоша па до југа Србије.

НИ БЕОГРАД НИЈЕ ПОШТЕЂЕН

- Смањивање броја ђака у Србији готово да је табу тема, а дешава се свугде, чак и у већим градовима. Борба за сваког ученика већ неколико година траје и у школама у Београду, посебно у центру града. Оне које су на гласу уписују довољно ученика, а има школа које не успевају да упишу ни 50 првака - каже др Никитовић.

Извор: Вечерње новости