Србин који је измијенио модерну медицину

Парализовани Адам Фриц (26) поново је проходао после пет година непокретности, а један од твораца овог чуда науке је и Ужичанин Зоран Ненадић.

Србија 19.10.2015 | 07:51

- Када је младић направио прве кораке и на својим ногама прешао 3,66 метара, сви смо били узбуђени, али не и изненађени - почиње причу за „Блиц недеље“ др Зоран Ненадић (45).

Ненадић је професор на Универзитету у Ирвајну, на одсеку за Биомедицинско инжењерство. Зоран је био главни истраживач на пројекту који би заувек могао да промени судбине стотине хиљада људи у целом свету. Он и др Ан До, професор неурологије са тог универзитета, парализованом младићу који је имао трауматску повреду кичме преусмерили су сигнале из мозга у електроде на ногама и омогућили му да прохода. Ненадић каже да је систем тек у фази прототипа и да сада није употребљив ван лабораторије. Ипак, захваљујући њиховом знању и упорности, чудесан корак је већ направљен. И то не један.

Колико је корака направио Адам Фриц?

- У току једног експеримента захтева се ходање од свега 12 стопа (3,66 метра). У периоду од 19 недеља, он је експеримент поновио 30 пута.

У чему је суштина пројекта и колико дуго сте радили на њему?

- Основна идеја је да се уз помоћ технологије „заобиђе“ повреда кичме. Мождани сигнали разликују се када особа стоји у месту или намерава да хода. Те сигнале меримо путем електрода које особа носи на глави па их шаљемо бежичним путем до рачунара, где се они обрађују путем математичког алгоритма. На основу резултата обраде, рачунар путем бежичног сигнала шаље наредбу неуромишићном стимулатору да покрене или заустави мишиће, у зависности од намере особе. Почели смо крајем 2009. године, најпре повезујући људски мозак са видео-игром (Халф-Лифе 2), где је циљ био да се управља аватаром у виртуелној реалности. Након тога смо идеју пренели на управљање роботском ортозом (направом које обухвата ноге, а која помаже парализованима да ходају) за ходање на покретној траци. Следећи логичан корак био је да се овај систем повеже са мишићним стимулатором како би особа са парализом могла да управља ногама директно из мозга.

Да ли је неко пре вас успео нешто слично?

- Постоји неколико уређаја који омогућавају ход особама са параплегијом а којима се управља механичким путем као што је притискање прекидача или промена нагиба тела.

По чему се разликује ваш пројекат?

- Нашим системом се управља директно из мозга, што је корак ближе ресторацији функције каква је била пре повреде. Студија је показала да је могуће успоставити поновну везу између мозга и мишића путем технолошког решења, као и да су мождани таласи одговорни за функцију ходања присутни годинама након парализе. Тренутно радимо на усавршавању система, као и на развоју инвазивног система, где би се мождани таласи мерили путем хируршки уграђеног имплантата. То би осетно побољшало квалитет сигнала, али и омогућило особи да „осећа“ своје ноге док корача. Тешко је рећи када би систем могао да заживи, али је извесно да су даља истраживања оправдана.

Како се ви осећате?

- Пресрећан сам и поносан на моју истраживачку групу, коју су чинили и моји постдипломци и физикална терапеуткиња.

Откуд занимање за ову област?

- На постдипломским студијама сам схватио да математика и инжењерство имају много да понуде биологији и медицини.

Ко је Зоран Ненадић
Зоран Ненадић (45) рођен је у Ужицу, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је 1995. године на Машинском факултету у Београду. Постдипломске студије прекинуо је због одласка у Америку, на наговор тадашње девојке, а садашње супруге Сање, са којим има ћерку Милу. Докторирао је на Вашингтон универзитету у Сент Луису 2001. године, када је и добио посао на Калифорнијском технолошком институту, као виши научни сарадник. Од 2005. ради на Калифорнијском универзитету у Ирвајну, где је ванредни професор на одсеку Биомедицинско инжењерство.

Има времена и за гурманлуке

У Србију и родни крај, Забучје и Ужице, Зоран са породицом дође једном у две године.
- Прошле године сам имао прилику да са породицом дуже време боравим у Србији. Поред родитеља и сестре, у Ужицу живи већина моје ближе и даље родбине, као и доста пријатеља - каже Зоран, који поред научног рада и бројних обавеза које има, у слободно време воли да игра одбојку на песку или да ужива у припремању гурманских специјалитета.

 

звор: Блиц