Видео - сјећања: Рој Макај...

Оно што је данас Роберт Левандовски некада је био “Дас Пхантом”!

Фудбал 17.10.2015 | 21:40

Биле су то по многима златне године европског фудбала. За разлику од овог садашњег тренутка квалитет је био много равномерније распоређен, прворазредна изненађења су још била могућа. Било је то време великих играча. И највећих нападача. Међу њима, био је и Рој Макај, играч који није имао брзину Роналда, ни технику Тијерија Анрија, али и играч коме би се – чим би угледао гол – зенице рашириле, поглед изоштрио, а труп почео да се увија како би се што пре наместио за шут. Такав шут... То су само ретки имали. Његово височанство гол био је Макајева опсесија.

Све је почело 9. марта сада већ давне 1975. године у Вихену. Детињство сасвим нормално, изузев тога што се од малих ногу видело да Макај има посебан дар. Витесеу није требало много времена да га уочи. Роју је додуше требало времена да проради, у првих 11 утакмица је постигао само један гол, али било му је тек 18 година. Чим је пробио лед голови су кренули да се нижу. У првој пуној сезони 11, толико и у другој, у трећој већ 22. Луј ван Гал је увидео са коликом лакоћом џигљави момак од 188 центиметара тресе мреже, али није имао 10.000.000 долара колико је тражио Витесе. Појавили су се Тенерифи.

Острвски клуб је међутим већ потрошио добар део новца због којег су на његовој клупи претходних година седели и Хорхе Валдано и Јуп Хејнкес. А Макају је опет требало времена да се привикне. Прву сезону завршио је са само седам голова крај свог имена. Никада му се више није десило да буде једноцифрен. Живео је за голове. Додуше, 14 комада из следеће сезоне није било довољно да се Тенерифи спасу испадања у Сегунду, па се Макај за 8.600.000 евра преселио у Депортиво.

И тек ће на Ријазору фудбалска планета схватити какав је то бисер у питању. Јер иако је Макај најширој јавности вероватно најпознатији био по каснијим играма у баварском гиганту Бајерну утисак је да је управо у Коруњи Рој пружао најблиставије партије, да се баш у плаво-белом дресу Супер Депора Макај осећао најкомофорније, као да га ништа под овим небом није притискало. Уз подршку аса какав је био Ђалмиња, холандски голгетер је тукао попут противавионског система у јеку највећих ваздушних напада. Макај је нападао са свих страна. Из ваздуха, са левог крила, са десне стране, кроз центар, непогрешиво је тукао са обе ноге, било да је прост шут, волеј, пета... Првим додиром – увек је истицао да је то најбитније – избацивао је чуваре из орбите. Чинило се да би и вагон сместио у мрежу само да га је шутнуо. Конструкције голова ломиле су се под силином његових удараца, а Депортиво је са пет бодова више од Барселоне освојио прву титулу првака Шпаније!

Међутим, стара је то и добро позната ситуација. Лако је бити велик у условно речено "малом" клубу. Тек са трофејима у животе фудбалера ушао је новац, у њиховим главама бујао је тек откривени его. Архитекта Супер Депоровог вртоглавог успона Хавијера Ирурета није био навикао на такве ствари. Није знао да се са њима избори. Моћни тим је полако почео да се круни, иако је 2002. освојио и Куп краља у мечу познатом под надимком Сентенарио. Било је то наиме 100. издање Суперкупа. И то баш на дан када је Реал славио стогодишњицу постојања. Све је било намештено тако да Краљевски клуб на светлуцаво одело пришије још један драгуљ. Меч се играо на стадиону Сантјаго Бернабеу, али Депортиво се испрстио и победио са 2:1. Стрелац другог гола за тим из Галиције био је Дијего Тристан, који је дошао одмах после освајања титуле 2000. године. Макај је тај меч преседео на клупи.

Није то било први пут, иако је углавном Тристан био тај који је морао да гледа саиграча како решета. А решетао је ко год да је од њих двојице био на терену. Заједно нису могли. Покушавао је Ирурета, није успевао. Тензија је расла, јавно препуцавање играча и тренера постајала су све чешћа.
"Или он или ја", загрмео је у једном тренутку Тристан, иако приватно није имао никакав проблем са Макајом.

Ирурета је више волео Холанђанона, притом је овај био много мање опасан по атмосферу у свлачоници од наметљивог Тристана. Али је после Ројове чудесне сезоне 2002/2003 постао немоћан. Макај је наиме заиграо као разјарени бик. Његове лопте су у тој сезони могле да пробуше и бетонски зид. За 12 месеци Макај је погодио чак 39 пута! Оних 29 комада у Примери донела су му Златну копачку за најбољег стрелца Европе, оних четири - од укупно 10 у Лиги шампиона – која су завршила у мрежи Бајерна (хет-трик им је спаковао на старом Олимпија стадиону) обезбедила су му трансфер у Минхен. Отмар Хицфелд је био очаран и Бајерн се испрсио за 18.750.000 евра колико је Депортиво добио на име обештећења. Макај је сам платио 850.000 како би намирио обавезе које су следовале његовим бившим клубовима.

Нова авантура могла је да почне. Макај је био спреман.

Али у Бајерну се сусрео са нечим новом. Са теретом великог клуба. Критике су кренуле после само две утакмице без гола. Чак су и неки саиграчи из свлачионице у незваничним контактима са новинарима постављали питање да ли је баш човек од сада већ 28 година заслужио да постане у то време најскупљи фудбалер у историји Бундеслиге. Ипак, нису смели против Оливера Кана и Михаела Балака, који су стали у Макајову одбрану. Када су голови коначно кренули изгубили су аргументе. Два комада за преокрет против Селтика у Лиги шампиона били су окидач. У првој сезони у дресу Бајерна Макај је стао на коти 31, наредне их је било 34. Хет-трик против Ајакса у Лиги шампиона – само су ретки у томе успели у два различита клуба – Баварци су 2004. и 2005. освојили дупле круне. Макај је био на крову света. Једина дилема је била да ли ће поред њега играти Клаудио Пизаро или Лукас Подолски. Ројово место у тиму се није доводило у питање.
"Има инстинкт убице", хвалио је легендарни Кајзер Франц Бекенбауер.

Кад је међутим Макај закорачио у четврту деценију кренуо је лагани пад. И даље је тресао мреже, али медији су добијали све више разлога за критике. Надимак "Тор Мацхине" (гол машина) заменио је "Дас Пхантом". Сковао га је најтиражнији дневник Билд, оценивши да се Макај на терену буквално не види све док не дигне руке како би прославио гол. И због тога што је за противничке дефанзивце био невидљив додуше, али и други нису били сасвим задовољни понекад индолентном игром Холанђанина.
"Постижне важне голове, али мора више да се труди за тим. Није довољно да се само усидри испред противничког гола и чека лопту", критиковао је Хицфелд од самог почетка, још пре но што је уступио место Феликсу Магату, који је и водио тим до две поменуте дупле круне.

Али га је водио и до потонућа у сезони 2006/2007 када је Бајерн остао без пласмана у Лигу шампиона. Макај је и даље погађао на редовној бази, баш у тој сезони постигао је свој јубиларни 100. бундеслигашки гол, марта 2007. против Реала и најбржи гол у историји Лиге шампиона после само 10 секунди игре. У Бајерну међутим не трпе ништа осим најбољег. Управа се одлучила да оформи тим који ће поново освајати трофеје у низу, за 11.000.000 евра је из Фјорентине стигао Лука Тони, за 15.000.000 из Вердера Мирослав Клосе, Макај није добио гаранције да ће играти и лета 2007. он се после тачно деценије у иностранству вратио у Холандију, овај пут у Фејенорд.

Већ тада је завршио репрезентативну каријеру, која и иначе није пратила његове успехе на клупском нивоу. Истина, у конкуренцији Патрика Клајверта, Дениса Беркампа, Џимија Флојда Хаселбанка и пре свих Руда ван Нистелроја било је тешко изборити се за своје место под сунцем. Првенац је Макај постигао тек у 18. наступу за државни тим, понајвише зато што је место голгетера било резервисано за неке друге играче, углавном Ван Нистелроја, Макај је играо на десном крилу што никако није била његова позиција. Полако су на сцену почели да долазе и неки нови играчи, Арјен Робен на пример, све више тренера шалтало се на формацију 4-2-3-1 са хитроногим крилима и једним класичним нападачем. Дик Адвокат је за Ван Нистелроја говорио да је био најбољи нападач на свету, ту није било места експериментисању, Марко ван Бастен само је тихо прецртао Макаја, који је тако репрезентативну каријеру завршио са 43 утакмице и само шест голова.

Ниску голова продужио је у Ротердаму, али то није бил ни изблиза на нивоу на који је био навикао. Када је августа 2009. године Марио Бен меч почео са Јан Дал Томасоном на терену, а Макајом на клупи постало је јасно да је дошао крај. На крају те сезоне Рој Макај је рекао збогом и иза себе оставио 320 голова да сведоче о његовом префињеном голгетерском њуху.

Већина га се вероватно и сећа из најбољих дана, није то ни било тако давно, а најмлађи не би требало да имају сумњу: Оно што је данас Роберт Левандовски некада је био Рој Макај.