Слиједи америчко-руски рат за Блиски исток

Блиски исток никада неће бити поново исти после антитерористичке интервенције Русије у Сирији. Претходно неспорна америчка хегемонија над регионом је сада прошлост. Али то не значи да су САД још увек у потпуности истиснуте са тог подручја.

Свијет 16.10.2015 | 07:20

Пошто је прошла фаза првобитног шока, Вашингтон је коначно почео да планира контра-одговор. Бацање 50 тона наоружања и опреме новоокупљеним "Демократским снагама Сирије" на североистоку земље указује нови амерички приступ. САД врше притисак на своје савезничке јединице да освоје Раку за "неколико недеља" уз велику америчку ваздушну подршку, у циљу успостављања "чињеничног стања на терену“, да би утицали на каснији политички процес и федерализацију коју је раније предложио амерички Брукингс институт.

Ако се истовремено нешто слично деси и у Ираку у регионима у којима доминирају сунити, створиће се полу-институционализован аутономни прекогранични ентитет које ће убити било какве наде за оживљавање гасовода између Ирана, Ирака и Сирије . Што је још горе, то може васкрснути гасовод Катар-Турска ка Европи, који је био један од најјачих разлога за сиријски рат, и по средини поделити чланице руске антитерористичке коалиције.

САД су откриле карте, нагло мењајући стратешки фокус на Раку, јер веома добро схватају да ће регуларна Сиријска арапска армија (САА), ако освоји главни штаб Исламске државе, бити у стању да наметне било које постконфликтно политичко решење у том региону. Трка за освајање Раке између САА и тзв. "Демократских снага Сирије" (ДСС) морбидно подсећа на савезничку трку за Берлин пре 70 година, пошто и Москва и Вашингтон иду према истом стратешком циљу из одвојених праваца. Баш као што је трка за Берлин била искоришћена у стварању чињеничног стања које би одредило послератну "Нову Европа", тако је и трка за Раку главни чинилац у одлучивању како ће изгледати послератни "Нови Блиски исток". Због тога САД инсистирају да снаге које подржавају освоје град у најкраћем могућем року.

Освајање Раке можда неће бити довољно да учврсти положај "ДСС" и доведе их у могућност да наметну модел федерализације остатку земље. Отуда и неопходност успостављања конкретне демографске ситуације на терену. За то постоји неколико сценарија, али један од највероватнијих је да се велики број избеглица и џихадисти у повлачењу окупе на истоку Сирије, док ће их западни медији све представити као „сунитске избеглице“. Њихов велики број у том делу земље би чинио живе штитове који би спречили руске ваздушне нападе, а то би у исто време направило огромну демографску промену, уз одобравање Вашингтона.

Ако тзв Демократске снаге сирије прве заузму Раку, тада би се ове"сунитске избеглице" могле предати њима уместо снагама сиријске армије, што би био ефекат сличан предају нациста који су се предавали Американцима како не би пали у руке Совјетима. Иако ДСС нису међународно признате масовна предаја џхадиста и "избеглица", уз њихову контролу територије би омогућило да "Демократске снаге Сирије" де факто постану власт у том делу земље. То би повећало шансе за план федерализације, који ће здушно подржати западни мејнстрим медији.

Баш као што је совјетска војска клеветана као „варварски комунисти" да би се оправдала масовна предаја нациста Западу, тако ће и регуларна Сиријска арапска армија бити клеветана, као што се то рад више од четири године. САА ће бити означена као "нелегитимна" и "варварска", које нема право на предају терориста или ослобођених таоца. Крајњи ефекат ће бити исти - истински ослобађајуће силе у рату (совјетска армија и САА) изгледају као лоши момци, док су прави лоши момци (нацисти и вехабије) приказани као "жртве" ослободиоца да би се придобиле симпатије Запада. Мора се имати на уму да су обе ситуације примери високог нивоа информатичког ратовања, који треба да постигну конкретне геополитичке циљеве.

Америчка нова стратегија зависи од неколико фактора. Први је да Исламска држава, ако се преда ДСС-у, јавно прокламује да је то учинила у циљу промовисања "политичког решења" које би тој територији донео ниво аутономије исти или већи од оног који има курдска регионална владе у Ираку. Исто тако, нешто слично се мора догодити у истом временском оквиру у ирачкој провинцији Анбар (и потенцијално чак и Нинива). Тако би се могао створити прекогранични сунитски ентитет у Ираку источно од Еуфрата, и од сирисјких покрајина Ар-Рака, Ал-Хасака и Деир ез-Зор.

То је једини начин за САД да се војни пораз терориста делимично претвори у економско-стратешку „победу“, и омогући стварање про-америчког сателита у срцу Блиског истока, ојачаног географском блискошћу са Саудијском Арабијом и Катаром и учвршћен гасоводом Турска- Катар који би водио преко њега.

Овај сценарио може бити срушен ако се после рата појави јаз између Курда и Арапа у оквиру "ДСС". Главни делови ових проамеричких снага су курдска ИПГ милиција и "Сиријска арапска коалиција", који могу имати различите ставове о додели територије у оквиру предложене федералне структуре. За САД, Турску и заливске државе би било апсолутно неприхватљиво да гасовод Катар-Турска иде кроз територију под контролом Курда,тако да решавање тог питања остаје најважнија ствар за успех америчког плана.

Ако про-америчке снаге заиста успеју да заузму Раку, то би значајно повећало вероватноћу федерализације, као и могућност сукоба проамеричких ДСС са јединицама Сиријске арапске армије. Ово је најопаснији сценарио који може да се деси, јер би то могло ескалирати ситуацију до могућности да Вашингтону оствари раније претње о бомбардовању снага верних председнику Асаду.

У таквој напетој ситуацији, Русија не би могла да дозволи да САД бомбардују њеног вишедеценијског савезника, тако да ће Москва и Вашингтон вероватно ући у веома напет период председничких преговора како би се предухитрио неки неочекивани сукоб између њих. Не изгледа као да било која страна има апетит за такав сукоб, али је ризик од тога велики. Све ће зависити од тога ко ће освојити Раку. Ако сиријска влада успе у овом енормно важном симболичном задатку, нема сумње да ће се САД срамотно повући из срца Блиског истока. Али, ако амерички савезници освоје овај град, све ће бити другачије.

Москва и Дамаск би у том случају имали могућност да споразума са Курдима, уз чију подршку би елиминисали снаге ДСС. Ипак то би моглио изазвати значајно затезање са САД. Ситуација да се снаге под подршком САД и Русије спремају за одлучујућу битку за Сирију, може довести до несагледивих последица, које нико није очекивао.

Настала криза ће сигурно постати највеће епско укрштање снага између Вашингтона и Москве од мрачних дана октобра 1962. Године. Ипак овај пут ће вероватно САД прве трепнути.

(Курир)