Видео - Коментар: Живот у наранџастом...!

Свакоме ко фудбал воли и ко разуме скривене шавове у Орање нијанси последња рунда квалификација, у уторак увече, била је посве тужан дан!

Фудбал 15.10.2015 | 23:20

Нисмо их мрзели ни када је 1998. Давидс ваљда једини пут у животу дао гол, ударивши наранџасту флеку на ону Мијатову пречку коју смо после годинама сањали. Било је то у сам смирај утакмице у Тулузу, када смо сви чекали продужетке; у ствари, то је симболично било у сам смирај нашег мита о једном великом тиму, о једној великој земљи, и ништа није било разумније него да мит буде начет једним траљавим шутем, довољно безобразним да се провуче кроз шуму ногу и превари Ивицу Краља; па ипак их нисмо мрзели.

Нисмо их мрзели ни када су 2000. великог Бошкова у пензију отерали на најбруталнији могући начин: Вуја и нека на брзину склепана тренерска комисија одлучили су да на Тигањ изађемо опрезно, али неотесаном Патрику Клајверту тог поподнева опрезност није била на уму.

Ако је онај мит начет Давидсовим голом, онда је потпуно срушен наранџастом канонадом у Ротердаму – да није било Ивице Краља, тај плес под сивим небом, све до становитог сусрета Немачка - Бразил можда и највеће (само)уништење у нокаут фази једног великог такмичења, могао је да се заврши и двоцифреном разликом. Било је то лето када смо забављали Европу својим лудилом: оним 3:3 са Словенијом, Кежмановим промптним црвеним картоном, манијакалним поразом 3:4 од Шпаније, Дејаном Говедарицом, yоу наме ит, можда је и кул што је то наше последње Европско првенство у најмање двадесет година и што смо се с њега вратили црвених образа; па ипак, нисмо их мрзели.

Нисмо их мрзели ни када је 2006. у Лајпцигу Арјен Робен убацио у пету брзину – тога дана стизале су га само сенке наших бекова, штуцне су биле предалеко – и показао нам колико смо далеко од света, отворивши живе ране наше неслоге, дотад невешто покрпљене фластерима Илије Петковића.

Било је само 1:0 и само Робен на за нас крајње чудном Мундијалу; чудном, јер је на њему дебитовала репрезентација која у ствари није ни постојала. Звали смо се Србија и Црна Гора, иако је месец дана раније одржан референдум после којег су „два ока у глави“ престала да се претварају да нису разрока, већ тада та земља није постојала, али је играла фудбал, јер фудбал је некада заиста чудо, а чуда нису увек логична.

Ако су нам 1998. начели мит, 2000. га докрајчили, Холанђани су 2006. забили колац у сандук фудбала крње Југославије, за сваки случај; па ипак, ни тада их нисмо мрзели.

Мржња би била немогућа, суманута, скаредна, бласфемична.

Као што жута мајица с плавим бројем није само дрес Бразила, него униформа красног, инвентивног, идеалистичког фудбала с мирисом Копакабане, печене кафе из фавеле и једног сасвим другачијег сувог листа; тако ни наранџаста мајица Холандије није само дрес, није само нешто што једанаест играча мешане боје коже и чудесно измиксаног порекла, навлачи на себе.

Када се та боја уклопи са зеленом травом, она добије сасвим нову вредност. У том дресу налази се и нечувени Ван Бастенов гол, и један пас од 60 метара који пада право на пертлу Дениса Бергкампа и њему треба само три додира па да испише ново слово историје, и митска утакмица са Бразилом 1994, и Кројфове минијатуре надомак шеснаестерца, и Ајаксово покоравање континента седамдесетих и 1995, и спори, али ингениозни и заборављени Виљем ван Ханегем, у том дресу се родио тотаалвоетбал и први прави задњи везни на свету, Јохан Нескенс, и холандски Милан и заувек холандска Барса, и тек да не буде да је све цвеће и радост, Рајкардово пљување Фелера и Де Јонгове навике неотесаног дрвосече и костоломца...

И прве асоцијације, а има их макар колико полдера у Низоземској, показују колико је значајан тај дрес, због чега се мора ценити, због чега су наши очеви и ујаци говорили да нико није играо као Холандија и Ајакс и схватали зашто су нам се морали десити и Давидс и Клајверт и Робен.

Ова игра не би била иста без Холандије; да није било Михелса, данас би фудбал личио на шаховски окршај, заморан и предуг. Да није било те боје, ова би планета била мање лепо, мање занимљиво, мање радосно место за живот.

Холандија – то је оно што се памти из седамдесетих и осамдесетих, иако су освојили само један трофеј, 1988. Нема везе, освојили су нешто много важније, срца, душу и памет свих заљубљеника у фудбал рођених после Другог, а пре Трећег светског рата.

Зато је свакоме ко фудбал воли и ко разуме скривене шавове у Орање нијанси последња рунда квалификација, у уторак увече, била посве тужан дан. Коцкице су се поклопиле да Холандија испадне, да се међу чак 24 екипе на по много чему револуционарном – та реч нема нужно позитивне конотације, а у овом случају нема их баш никако – Европском првенству не нађу Прометеји модерног фудбала, иноватори и забављачи.

Какав ће се само савез фудбалских непријатеља састати догодине у Француској! На шта ће, уз све честитке екипама које су прескочиле квалификације, личити фудбал који буду играли Румунија, Турска, Албанија, Русија, Северна Ирска, Велс, Пољска, Швајцарска, никад слабија Енглеска, никад неинвентивнија Португалиј, неинспиративни Скандинавци, па још покер из баража, попут Словеније или Украјине?

Ни на шта, вероватно, на бедне покушаје имитирања Грчке из 2004. године, на чекалицу, на ретке и неуспешне контре и много фаулова; рекло би се да овој братији недостаје само ненадарена и погубљена Србија, па да позорница за најгори турнир у новијој историји буде скроз спремна.

А да су Холанђани ту, ма у каквим проблемима да су данас, већ би било другачије; појавио би се наранџасти дрес опет у неком Тулузу и опет би се могло десити малецно чудо, са Холандијом, већ, са сјајном Белгијом, са Немцима и Шпанцима и домаћинима, то би био окршај великих и пљувачка би већ почела да се скупља у углу уста, као пред мирисни и обилан оброк, овако је њихов крах, комбинован са нашом бедом, довољан да узбуђење не буде ни промил онога пред Мундијал 2014, рецимо.

Не, није ово апологија ни умањење успеха пласираним репрезентацијама; баш као Србија, Холандија је сама крива што је неће бити у Француској.

Гус Хидинк је после још једног сјајног холандског Мундијала био лош избор за селектора јер је његова каријера одавно кренула наниже, није се усудио да Ван Персију и Снајдеру каже „Свака част на свему, али нисте довољно добри за првих 11“, Холанђани су покушали да се, после усавршавања контранапада у Бразилу, врате својим коренима, иако више немају играче за то – за почетак, ниједног младог, ефектног, префињеног шпица – уљуљкали су се у улогу фаворита, богомданих за завршнице свих великих првенстава, не схватајући да се фудбалска геополитика драстично мења у корист слабијих.

Када штит самоуверености нестане, све слабости испливају изнад бране, и баш то, скупа са неспретно одрађеним „подмлађивањем“ екипе, догодило се Холандији. Плашљивост и страх од неуспеха, који се никада није добро слагао са бојом дреса, уселили су се у екипу после првих неколико пораза, јавност је својим очајавањем подигла притисак до максимума, а када се то догоди, сваки центаршут буде лош, свака акција прочитана, сваки дриблинг предвидив...

Пажљивији ће хроничари запазити и корелацију између пада стандарда елитне холандске лиге и квалитета њихове репрезентације. Одавно се Ајакс, ПСВ или Фајенорд нису питали за нешто у европским оквирима, одавно је Ередивисие постала негледљива – сви они Латиноамериканци, Балканци, Африканци више не морају да долазе у Холандију како би се калили и одскочили ка јачој лиги – њихови велики таленти нису се пробијали на највећој сцени као некада, и једно је повлачило друго, што може да буде наук и за Србију...

Холанђани су навикли на поразе – три само у финалима светских првенстава – али на оне после којих главе остају уздигнуте, а понос пара небо. Никада на овако лоше, овако тешке, овако трагичне.

И никада, што је за њих најгоре, нису остали без идентитета, пошто данашња Холандија не личи ни на шта, а понајмање личи на Холандију.

Али када се на плодној од мора отетој земљи појави довољно храбар тип да поново измисли фудбал, када стигне нови коктел шарених играча непревазиђене технике и вихорне брзине, када онај наранџасти дрес поново постане симбол иновације, када Ван Бастен, Бергкамп, Гулит, Рајкард, Нескенс, Кројф добију још једну жетву наследника, када већ на Мундијалу у Русији поново заблиста неки дечак из Суринама или са Антила, онда ћемо поново знати зашто их никада нисмо мрзели, и поново ће неки очеви и ујаци говорити да нико никад није играо као Холандија...