Перо Гудељ: Не знам зашто сам то учинио!

Послије пуних 60 дана од несретног и трагичног догађаја, у петак кући у Витез вратио се угледни витешки и босанскохерцеговачки бизнисмен, Перо Гудељ. Тих 60 дана провео је у Клиничком болничком центру “Кошево” у Сарајеву, гдје су се љекари неколико дана борили за његов живот.

Босна и Херцеговина 13.10.2015 | 07:00

За портал витез.инфо, Гудељ је започео своју исповијест информацијама о свом здрављу:

Ако бих сам себи, за своје тренутно здравствено стање, давао оцјену од 1 – 10, рекао бих да је осмица. Послије свега што сам доживио и проживио, заиста се осјећам добро и како онда не бити задовољан. То потврђују и љекари, што је важно и битно, али ништа мање није битан мој осјећај који је заиста позитиван, оптимистичан. Наравно, иако сам свом здравственом стању дао високу оцјену, још је далек пут до мог потпуног оздрављења. Додатно задовољство даје ми долазак у свој дом, својој породици, пријатељима, сарадницима, упосленицима ФИС-а, суграђанима.

Што су слиједећи кораци у лијечењу, можда је боље рећи у рехабилитацијском процесу? Што су зацртали и “наредили” љекари?

Дали су ми бројна упутства како се требам понашати, старати за своје здравље, а по њиховој препоруци наредне недјеље ћу на рехабилитацију у Крапинске Топлице гдје ћу провести, како сада ствари стоје, три недјеље. Морам тијело ојачати, рехабилитовати, а топлице су најбољи и најсигурнији корак на том путу. Тако кажу љекари, ја сам пацијент и беспоговорно слушам. Тако ће, уосталом, бити и у Крапинским Топлицама. Љекари су ми такође казали да ће, након боравка у топлицама, услиједити још један детаљан преглед, а негдје крајем године у Сарајеву ћу имати и један хируршки захват, естетско санирање десне стране оштећене кости лобање. То би требао бити и завршни чин мог лијечења, успјешног надам се, све уз Божју помоћ.

Када већ говоримо о љекарима с којим си провео 60 дана, ово је добра прилика неколико ријечи и о њима рећи. Мислим на однос, на третман, не говорећи о њиховој стручности која је неупитна.

Ако ћемо говорити о љекарима онда им скидам капу до пода. Ниједну примједбу немам, а похвала и захвала, на претек. Подузимали су све што је требало, више него коректно се према мени односили, храбрили ме, упућивали…, што је на моје здравствено и психичко стање изузетно повољно дјеловало. Говорили су ми како сам ја медицински феномен, што ми је годило, мада сам знао да је ту ријеч о додатном охрабрењу. Овом приликом, ако се то уклапа у ову причу, споменуо бих имена мојих спаситеља, др. Алмира Џурлића и Алдулаха Хасанагића, на челу с мојим поштованим сусједом из Бусоваче, др. Мирсадом Баручијом. Моја захвала и похвала и цјелокупном особљу за чији рад и однос према мени и другим пацијентима, имам само ријечи хвале.

Тридесет година није било ниједног дужег временског периода за размишљање, резимирање пређеног пута и урађеног. Вријеме је неумитно текло, обавезе притискале, а онда силом прилика, у болничкој соби, времена за размишљање на претек. Куда су мисли ишле, куда су “вукле”? Без питања о оним породичним и другим личне природе.

Рећи ћу, иако ме то и не питате, а о томе за јавност уопште нисам до сада говорио. Заиста не знам зашто сам ово себи учинио. Све се догодило у хипу, без икаквих претходних размишљања и планирања таквога чина. Нисам у том тренутку размишљао ни о породици, ни о ФИС-у. Догодило се и за мене необјашњиво и ту је једноставно крај тог дијела приче. Истина, током лијечења ројиле су ми се разне мисли које су ишле унатраг све до дјетињства, сиромаштва у којему смо живјели, па све до несретног чина којега сам направио. Када је ФИС у питању, свакога дана је био у жижи мојих размишљања, анализирања, спознаја… Знао сам, а увјерио сам се и у болничкој постељи, да је ФИС на здравим и чврстим темељима, да га, и без мене у овом периоду моје одсутности, могу успјешно водити млади, образовани и вриједни људи. Ево, то се и недвојбено потврдило.

А вратићу се још једном на тај несретни чин који је до свега овога довео. Размишљао сам сатима и данима у дошао до спознаје да сам то учинио потпуно несвјесно, као да је, тада, нетко са мном дириговао. Стотину, па и хиљаду пута сам се покајао, због дјеце, остале породице, ФИС-ових упосленика, пријатеља. Осјетио сам, ако то није нескромно рећи, да сам свима, на различите начине, потребан и то ми сада даје додатну снагу, да се вратим, да будем с њима, да наставим тамо гдје сам прије нешто више од два мјесеца био.

Од првога дана тог несретног чина привредници Витеза, и не само они, стали су уз Тебе. Тражили су начина како ту спремност и конкретизовати. Јеси ли то знао, јесу ли те и о томе пријатељи извијестили?

Знао сам шта и како реагују моји пријатељи из Удруге послодаваца Витеза. Знао сам да су били спремни помоћи на сваки начин. Били су спремни финансирати и мој одлазак на лијечење у било који европску клинику коју љекари препоруче. Љекари у Сарајеву су рекли да за то нема потребе и хвала Богу показало се да су били у праву. А реакцијама својих пријатеља привредника уопште нисам изненађен. Па ми се знамо већ дуги низ година, дружимо се, дијелимо заједно добро и зло које овај посао и живот са собом носе.

Долазили су ти у посјету бројни угледници, дужносници из различитих области живота и рада – свештеници, часне сестре, политичари, спортски радници, твоји пријатељи са естраде…

Истина, долазили су многи, далеко више их је жељело доћи, посјетити ме, али то једноставно није било могуће. Рећи ћу, сваки долазак ми је чинио велико задовољство, пријатељске ријечи су биле мелем за моје тјелесне и душевне ране, а понекад сам се знао запитати, јесам ли ја све то заслужио. Схватио сам да ме људи цијене, поштују, да ми желе све најбоље, А то је у тешким тренуцима немјерљиво вриједан осјећај. Знао сам бити и уморан од посјета, разговора, међутим морам рећи увијек су ми ти разговори и топле ријечи годиле, умиривале ме и сваки дан сам мирнији и задовољнији ишао на спавање.

Путем друштвених мрежа, путем медија, хиљаде, па и стотине хиљада знаних и незнаних, свих вјера и националности, интересовали су се за твоје здравље. Многи су се молили Богу, завјетовали се за твоје оздрављење. Је ли таква подршка, плебисцитарна, давала додатну снагу за што брже оздрављење, за врачање на пут којим си донедавно тако успјешно крочио? Могло се чути како је Перо Гудељ, као нико и никада до сада, ујединио цијелу Босну и Херцеговину.

Стизале су до мене такве информације. Чиниле су ми се, понекад, и нестварним. На неки начин, а незгодно ми је то рећи, да се не доживи и као хвалисање, све је то мени говорило да сам кроз живот ишао правим путем. Давало ми је то и потицаја и охрабрења да се борим за повратак, да наставим пут који су многи људи, знани и незнани, оцијенили исправним. Хвала свима који се у мислима брину и моле за моје оздрављење, мојој породици, сарадницима, упосленицима, а ја свима, знаним и незнаним, желим троструко више од онога што они мени желе.

Ево, вријеме је разговор и завршити, захвалити се на сусретљивости, на разумијевању за велики интерес јавности, уз питање за крај – куда и како даље? На ФИС мислимо, с мислима на твој немирни пословни дух који не познаје “доста је”, “стани”, “одмори”…

Нећемо стати, то изричито тврдим. Настављамо радити, стварати, унапређивати. Нема разлога за било што друго иако су времена врло тешка. Има идеја, визија, ићи ћемо напријед, али без “срљања”, како се то код нас овдје зна рећи. Али, ићи и корачати напријед ћемо са сигурним и провјереним програмима и пројектима. Биће нових искорака и нових упошљавања. Стати нећемо, обећавам“, казао је Гудељ. На крају је додао: “Још једном хвала свима који су се за моме у овом тешком животном периоду на било који начин интересовали. Хвала им на подршци која ми изнимно много значи. Све ћу предузети да поново будем онај ‘стари’ Перо Гудељ, свом послу, ако Бог да, врачам се почетком 2016, врачам се с пуним једрима у ФИС, породици сам се већ вратио, пријатељима и, свакако, својој дружици – хармоници. Уз још једном: Ако Бог да, а молим га да према мени буде милосрдан”.

(Витез.инфо)