Са режимом нема договора,он се руши!

За очекивати је било да су лидери опозиције јуче, бар, позвали Додика да поднесе оставку. Ако то већ одавно нису урадили, бар не озбиљно и увјерљиво, онда су претходних дана имали итекеко разлога и прилика да то учине.

Лидери Савеза за промјене су донијели сасвим очекивану одлуку и одбили Додиков позив на састанак. Колико год таква одлука била за поздравити, она неодољиво подсјећа на један стари виц о мравима и медвједима.

Играли мрави и медвједи фудбал. На крају утакмице капитен медвједа се спортски поздравља са капитеном екипе мрава уз извињење због грубе игре. “Ма нема везе и ми смо се гурали”, одговори, уљудно, мрављи капитен. Наравно не стоји поређење лидера опозиције са мравима. Нису они тако вриједни. Да јесу не би смо ни били у сируацији у којој јесмо, док они вијећају требали се састначити са Додиком или не!?

Зар одавно није требао бити усвојен закључак, да с неким ко не прихвата ни минимум одговрности зато што се налази на челу најбједнијег друштва у Европи које свакодневно потресају афере чији су актери он и његови блиски сарадници - нема разговора.

Ако Републиком Српском заиста влада “режим”, као што лидери опозиције често занају рећи, а влада, онда је онај ко је на челу тог режима диктатор! Са диктатором се не преговара чак ни о његовом одступању с власти. Од њега се захтијева да одмах одступи с власти и при томе се примјењу сва демократска средства како би режим био срушен, а умјесто њега успостављен демократски поредак.

Дакле, за очекивати је било да су лидери опозиције јуче, бар, позвали Додика да поднесе оставку. Ако то већ одавно нису урадили, бар не озбиљно и увјерљиво, онда су претходних дана имали итекеко разлога и прилика да то учине. Нису најаважнији разлози зато ни свједочење Миле Радишића које је неко тајно снимио, ни јавно свједочење дипломате Гордана Милинића о директној умијашаности Милорад Додика у “златна вриједне” али назаконите радње, колико год да су ове афере потресле јавност. Разлолози постоје одавно и сви их одлично знамо.

Први и основни је тај што је Република Српска најсиромашније друштво на Европском континенту! По свим економским показатељима Босна и Херцеговина је држава са најнижим животним стандардом. Република Српска, није бољи, већ по много чему сиромашнији дио БиХ.

Без обзира на ове чињенице и колико год свједочења и обимне документација која говори о чврстој спрези власти са организованим криминалом и корупцијом, изашло у јавност, овдје се неће ништа промијенити, ако озбиљни људи не повуку озбиљне потезе који ће додвести до озбиљних промјена. У противном све афере, укључујући и снимак који свједочи о куповини посланика, свједочење Гордана Милинића или снимак разговора Миле Радишића, ће се препричавати само као анегдоте од којих режим, неће забољети глава.

Да ли су лидери опозиције у претходном периоду показали да имају озбиљне намјере да кажу доста Милораду Додику и владајућој камарили и крену у процес озбиљних промјена у овом друштву? Нису!

Зашто је то тако? Да ли се боје отвореног сукоба са режимом или имају страх од онога што би се десило након његовог пада – страх да би они као нова власт морали преузети превелики терет на своја “нејака плећа”?

Одговор на ова питања није у суштини ни битан. Битна је чињеница, да опозиција у протеклом периоду није, бар не у довољној мјери, показала ту врсту озбиљности.

То што су чекали да их Додик позове на састанак, па да се они топе од задовољства што су имали прилику да га одбију, не значи апсолутно ништа. Вријеме када би њихово не, Додику, звечало као историјски шамар, је иза нас.

Ускоро је годишњица афере “два папка”. Ријеч је о највећој политичкој афери у Републици Српској, обзиром да су јавности представљени докази (тајни снимак разговора Жељке Цвијановић), о томе да је подршка за избор нове Владе Жељке Цвијановић, након прошлих избора купљена. До данас није отклоњена сумња да је актулена Извршна власт изабрана куповином гласова појединих посланика. Напротив, преласком појединих посланика опозиција у редове владајуће већине ова сумња је све мање сумња. Опозиција је тада све урадила на објелодањивању детаља око ове афере.

Мора се посебно истаћи улога Драгана Чавића, лидера Народног демократског покрета, који је чак организовао и финансирао вјештанчење спорног снимка у Холандији. Међутим, без обзира на све аргументе којима је располагала опозиција је направила кобну грешка. Пристали су да буду дио игре и наставили да сједе у скупштинским клупама заједно са оним за које постоји низ доказа да су починили тешко кривично дјело, односно политичку корупцију. Политичка брука, до сада невиђених размјера, претворена је у трагикомични комад.

Отприлике као да у својој кући ухватите лопове, а онда сједите са њима и расправљате да ли су вас покрали или не, па на крају и гласате и наравно они вас прегласају – већином гласова закључе да су поштени и да то што су провалили у вашу кућу и покупили ваше ствари није криминал!?

Афере су наставиле да се редају једна за другом, крупније и ситније све до славног “Олеговог злата”. Након што је бивши амбасадор у Русији јавно проговорио о неколико афера чији је акатер био лично Милорад Додик, опозиција није смјела имати дилему око тога треба ли ићи на састанак код Додика или не.
Још мање је била потребна, хајмо рећи несмотрена, изјава предсједника ПДП-а Младена Иванића, да неће на састанак због “раније преузетих обавеза”!

Како коме, али мени је то личило на непотребно правдање због изостанака с “часа”. Тако је звучало и Милораду Додику па је брже-боље рекао да ће Иванића опет звати на састанак!?

На овај начин опозиционари показују да још нису сами са собом расчистили кључну ствар - Да ли је Милорад Додик, легитимни, демократски изабран предсједник у демократском друштву у којем се власт мијења демократским и слободним изборима или је бос криминалног мафијашког режима који пљачка овај народ и опстаје захваљући корупцији и злоупотреби јавних средстава!?

Ако је ово прво истина, онда смо срећни људи кои могу мирно сачекати наредне изборе. Међутим, ако је истина ово друго, а све говори да јесте, онда Младен Босић, Младен Иванић, Драган Чавић, Миланко Михајилица и Адам Шукало, морају схватити и прихватити да – Милорад Додик, чак ни овако ослабљен, неће бити побијеђен ни на једним изборима који се расписују док је он “главни Баја” у Републици Српској! То су уосталом, показали и прошлогодишњи општи избори.

Осим низа неправилности уочених у самом изборном процесу, нема сумње да је могућност неограниченог располагања јавним ресурсима, била пресудна за нову изборну побједу Милорада Додика и његових политичких партнера. Додик на власти, у оваквом “поретку ствари” увијек има чиме купити довољан број гласова.

Он и његова политичка партија уосталом више и немају симпатизере. Познајете ли можда некога ко с одушевљењем, као само прије пар година говори о “Чувару Српске”? Ја не познајам. Познајем масу невољних присталица режима.

Оних који гласају за владајуће, не зато што им вјерују или што их воле, већ зато што су или уцијењени радним мјестом или им је зауврат нешто лично обећано (запослење члана породице, новчани износ…).

Управо због тога опозициони лидери не морају много размишљати о томе шта да предузму по овом питању. Ако буду предуго размишљали брзо ће доћи нови избори и врло извјестан нови пораз опозиције у игри у којој су и противничка екипа и судије на истој страни. Топла вода је већ измишљена и по њу се не мора ићи далеко.

У сусједној Црној Гори, у којој Мило Ђукановић влада четврт вијека, улице и тргови су свакодневно преплављени хиљадама демонстраната предвођених лидерима опозиције. Они неће нове изборе – схватили су да ће изгубити сваке изборе док је њихов главни ривал на власти и у могућности да троши јавана средства на куповину воље све сиромашнијег народа.

Траже да актуелна власт одстпи са својих позиција, како би се формирала прелазна влада састављена од свих релевантних политичких субјеката. Та влада би расписала демократске, фер изборе. Црногорски опозиционари свакодневно показују истрајност у овим захтјевима, а број демонстраната који спавају под шаторима испред инситиуција у Подгорици је све већи.

За разлику од њих опозиционари у Републици Српској, још увијек спавају у удобнијим лежајима. Заједно са њима спава и народ. Ко треба да га пробуди?

Очи оних искрено жељних промјена су често упрте негдје напоље у тзв. “међународни фактор”. Многи су увјерења, да промјена неће и не може бити док другачије не одлуче Американци, ЕУ, Русија…

Колико год да у овоме има истине, истина је и да се промјене неће и не могу десити ако се на њих не одлучи довољно велика и јака кртична маса у Републици Српској. Та критична маса одавно постоји, треба је само организовати и позвати, или на буђење или на спавање, али под шатором, нпр. у центру Бањалуке.

Ако опозициони лидери нису спремни да поведу критичну масу, онда је најбоље да се макну и не сметају онима који више и да хоће не могу да чекају да им неко донесе промјене. Лидери Савеза за промјене још увијек имају шансу да то ураде.

Међутим са сваким даном чекање и њхови симпатизери ће се конвертовати у “невољне присталице”. Питање је чије. Извињавати се медвједима, због “грубе игре”, није само бесмислено већ и политички штетно!

Аутор: Миљан Ковач
Инпулспортал