Анализа - видео: Против Португала за вјеру у себе!

Репрезентативци Србије у недељу играју против Португала, али не како би купили навијаче, него како би доказали себи да заиста вреде и да могу да буду успешни у наредним квалификацијама.

Фудбал 11.10.2015 | 10:00

Пре готово осам година репрезентација Србије играла је такмичарску утакмицу против репрезентације Пољске, а фудбалери који су у том тренутку играли пред сабласно празном "Мараканом", реће вам да им је то најгоре фудбалско искуство у животу.

Фудбалски кошмар.

Највећи страх за сваког фудбалера, када те на твом стадиону бодри мање навијача него гостујућих. Пет пута мање.

А шта је тада рекао тадашњи директор репрезентације Зоран Мирковић?

"Било је тешко нашим играчима да играју пред оваквим амбијентом, али им честитам на игри и хтењу. Било је 0:2, али смо се вратили и изједначили. Сад ћемо направити анализу свих утакмица и квалификација. Предстоји жреб за квалификације за СП. Живот тече даље, тешко јесте, али идемо даље“.

И отишли су даље, заборавили на ту ужасну ноћ.

Две године касније, на данашњи дан, пун стадион је дошао да гледа утакмицу против Румуније, коју је репрезентација Србије победила 5:0. И отишла на Светско првенство...

Да ли је лудо очекивати да се после сличног неуспеха у квалификацијама за Европско првенство (мада је енормна разлика у освојеним бодовима) деси ренесанса унутар репрезентације?

Да, вероватно јесте, али је неопходно – бар за момке који су на терену.

Не морају навијачи да поверују у њихову прву испричану причу, играчи су ти који морају да верују у препород.

"Видео сам на њиховим лицима осмех и самопоуздање", рекао је потпредседник ФСС-а Саво Милошевић након утакмице против Албаније. Неколико дана пре тога заједно са Немањом Матићем и Радованом Ћурчићем у студију РТС-а, на питање о атмосфери, одговарало се позитивно, али са киселим осмехом на лицу.

Он, који је одиграо више од стотину утакмица, најбоље зна како функционишу свлачионице у том тренутку и колико је важно побеђивати за себе, ако већ публика, са пуним оправдањем, није заинтересована за такорећи нетакмичарске утакмице.

Нема приче да су репрезентативци Србије свесни тога да Албанија није богзна каква фудбалска сила, али је у тренуцима стицања самопоуздања било неопходно пронаћи неки мотив, па макар то био онај најбаналнији. А знате о чему говоримо...

Фудбалска репрезентација Србије је у последњих годину дана одиграла, условно речено, превише пријатељских утакмица, односно утакмица у којима бар једна страна није имала такмичарски мотив. Можемо полемисати да ли је за то крива УЕФА, суд за спортску арбитражу, дрон, срећа или нешто треће – али само је једна истина: Србија је играла катастрофалан фудбал у квалификацијама. Али се диже...

Победа против Албаније је била последњи позив у помоћ, притискање дугмића "ресет" у задњој секунди.

Као када јунак акционог филма у тренутку одбројавања "3, 2, 1..." пресече ону црвену жицу која спречава да направа експлодира, само што није све као у филму...

У тренутку када су Љајић и Коларов заједничким снагама зграбили клешта и чуло се "цап", а не "бум", е баш у том тренутку активирала се нова направа која је задала ново време до следеће детонације.

Та направа говори о стрпљењу које навијачи имају за репрезентацију и не варајте се – оно није угашено, само је одложено.

Као аларм ујутро за посао, када вам фали још пет минута.

Победа против Албаније пашће потпуно у воду уколико се претпостави да је то потпуно пут којим Србија жели да иде, и задовољити се тиме, јер је много ствари на тој утакмици било лоше и неопходно је играти бржи и конкретнији фудбал...

Додатна невоља је и то што није само репрезентација као колектив у тој утакмици покушавала да купи наклоност публике, него и појединци.

Александар Коларов и Адем Љајић из свакаквих разлога нису омиљени међу навијачима - али су против Албаније многима променили мишљење, а оно се не мења причом са новинарима. Само учинком на терену.

Због свега овога утакмица са Португалом је веома специфична, јер дуго, и предуго, се чека на победу против велике репрезентације. Још од Немачке пре пет година...

Репрезентативци се прибојавају атмосфере о којој смо говорили на почетку текста, о тмурном ЈНА на ком се чују откуцаји срца, уместо аплауза.

И све иде контра њих: време, цене улазница, емотивна испражњеност, повреде, па чак и недолазак Кристијана Роналда, због кога би морамо признати, велики број људи и дошао (и то није нешто што се дешава само за нас).

Највећа грешка коју репрезентативци Србије могу да направе јесте да победу против Албаније схвате много важном, да претпоставе да су њом у потпуности купили сваког навијача у Србији. Да су испунили њихов сан.

Не, нису. То је тек други корак, победа против Албаније је ту само за инстант осећај задовољства. Брзо избледи.

О првом кораку је веома мудро говорио Немања Матић, јер да би се дигао из амбиса, прво мораш да се бориш против самог себе. Против сопствених демона.

"Ова утакмица ништа неће решити, али је веома битно ДА СЕБИ докажемо да можемо да играмо добро. Португал је одлична екипа и биће велики изазов. Неопходно нам је да добијемо самопоуздање пред квалификације за Светско првенство", рекао је Матић на конференцији за новинаре пред Португал.

Селектор Ћурчић не брине због повреда двојице играча, него због емотивног пражњења сваког од 24 колико је позвао.

"То не би требало да буде алиби, свих 24 играча су веома емотивно доживели утакмицу у Албанији. Од прошлости се не живи и морамо да се доказујемо. Било би лепо да је то била последња утакмица, како бисмо могли да уживамо".

Али није...

Биланс са репрезентацијом Португала је две победе, две нерешене и четири пораза.

Млађи памте по две нерешене утакмице у квалификацијама за ЕУРО2008, утакмице у којима смо головима Ивановића и Бошка Јанковића стизали голове Португалаца, док се они нешто старији сећају и последње победе из 1984. године, у пријатељској утакмици, када је Драган Стојковић Пикси постигао свој први гол за репрезентацију.

А можда је баш у недељу дан када ће неки нови херој репрезентације постићи свој први гол....

Невоља је што је капитен Бранислав Ивановић повређен, повреду вуче и Немања Матић док ће Португалци у Београд дођи без искусне тројке - Роналдо, Тијаго, Карваљо, што значи да ће млађи имати мотив да се селектору Фернанду Сантосу прикажу у најбољем могућем светлу и ставе му до знања да рачуна на њих за годину дана у Француској.

Баш то морају да учине и наши репрезентативцу.

Прво да докажу себи да могу да могу, па селектору да вреде, а онда и навијачима да су ту због њих.

Због труда их треба наградити.