Тајна Елбасана: "Орлови" играју у мјесту гдје је сахрањен први српски светац!

Право је чудо да Елбасан, град који ће бити домаћин сусрета Албаније и Србије у квалификацијама за Европско првенство (20.45), досад није био опште познат у Србији, с обзиром на то да су ту биле похрањене мошти владара Дукље и Србије.

Фудбал 08.10.2015 | 20:00

Град Елбасан се налази у истоименој области, на реци Шкумбин и један је од највећих градова Албаније са 141.714 становника.

Српском народу би требало да буде познато да су од 1381. до 1995. године тамо биле похрањене мошти Јована Владимира који је био владар Дукље и Србије од око 1000. до 1016. године.

Владимиру је одрубљена глава испред једне цркве у Преспи, где је и сахрањен. Недуго потом признат је за свеца и мученика, празником 22. маја. Он је уједно први српски светац.

Његове мошти су 1995. године пребачене из Елбасана у православну саборну цркву у Тирани. Реликвија у вези са овим свецем је и крст за који се верује да га је држао у рукама када су га погубили. Тај крст се традиционално чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара.

У центру Елбасана је православна црква која је изграђена 1830. на темељима старе цркве која је делимично спаљена 1819. године.

Елбасан је такође братски град са Косовском Митровицом.

Елбасан. Место сусрета фудбалских репрезентација Албаније и Србије (четвртак, 20.45) један је од оних градова који, вековима већ, повезују ова два народа. Ми, нажалост, мало тога о тим везама знамо, па је овај сусрет сасвим лепа прилика да се, они који то не знају, упознају са чињеницом да су управо у Елбасану скоро шест векова биле похрањене мошти првог српског светитеља.

Последњи значајан долазак Срба у овај град, који сада има око 140.000 становника, збио се крајем 1912. године. Тада је српска војска, током војног сукоба са Османским царством у оквиру Првог балканског рата, кренула да заједно са Бугарском, Грчком и Црном Гором, ослободи Балкан од Турака. И, један део наше војске (18. пешадијски пук, оформљен у Београду, као и један батаљон 7. пука, такође из Београда, уз брдску батерију, чету пионира и вод коњице) нашао се пред Елбасаном. Тамошња општинска управа изашла је пред војнике и, иако је прво најавила да ће се град мирно предати, ипак замолила да се Срби уздрже од уласка у град, не би ли тако испоштовали прокламацију владе Исмаила Кемалија о независности Албаније. Србија у тоом тренутку још увек није признавала управо тада формирану државу, па су се војска и локалне власти сагласили да наши војници уђу у Елбасан. У њему нису имали никаквих проблема, нити су их тамо правили. Штавише, војници који су ту боравили док велике силе нису одлучиле да нова држава просто мора да се призна, много времена су проводили у оближњем манастиру посвећеном првом српском светитељу, Јовану Владимиру. Баш као што су тамо долазили и бројни Албанци, који су имали велико поштовање за некадашњег владара, можда понајвише због чуда које су се дешавала након његове трагичне смрти.

А његов живот био је пун чуда. Понајвише због смирености коју је имао, те велике побожности која је надмашивала остале његове врлине.

Јован Владимир био је рођен око 970. године, а од око 990. до 1016. био је владар Дукље, најистакнутије српске кнежевине тог доба. Његова владавина се одвијала током дуготрајног рата између Византије и Македонског царства. Покушао је савезништвом са Византијом да заштити своју земљу од македонског цара Самуила, али је овај ипак освојио Дукљу, а њега утамничио у Преспи, на југозападу Македоније. Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова ћерка Теодора Косара је заволела заробљеног кнеза, и молила оца да је уда за њега. А, како љубав уме да буде јача од много чега што људско око види... чудо се догодило.

Самуило је дао Косару за жену Јовану Владимиру, и свог новопеченог зета вратио на дукљански престо, дајући му притом да као његов вазал влада и Драчем. Владимир је био признат као "побожан, праведан и саосећајан владар". Владао је у миру, избегавши да се укључи у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском победом над Самуилом. Сам цар је недуго након тога преминуо. По наређењу Самуиловог синовца Јована Владислава, последњег македонског цара, Јован Владимир је подмукло убијен 22. маја 1016. Одсечена му је глава испред једне цркве у Преспи.

Јован Владимир је сахрањен у Преспи, и недуго по смрти, услед чуда која су се догађала покрај његовог гробног места, признат је за свеца и мученика. Празнује се, као први српски светитељ, 22. маја.

Две или три године након сахране, његове мошти су пренесене у Дукљу, а око 1215. у Драч, гдје су остале до 1381. Након тога су чуване у Манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана све до 1995, када су пребачене у саборну цркву у Тирани, седиште Албанске православне цркве.

И у данашње доба, многи верници ходочасте до његових моштију, нарочито за његов празник.

Реликвија везана за Светог Јована Владимира је и крст који је он држао у рукама када су му одсекли главу. Тај крст се вековима чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра молитвеником Богу за град Бар. Он се на иконама обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са својом одсеченом главом у левој, и крстом у десној руци.