Анализа: Бабовић и они који знају против Стефана и они који не знају

Тачно десет година траје апсурд у Партизану... На чијој сте страни?

Фудбал 07.10.2015 | 23:00

Стефан Бабовић „дави“ лопту. Стефан Бабовић успорава игру. Стефан Бабовић је зрео за клупу. Изведи једном Стефана Бабовића!

Тако месецима - ма, шта месецима, годинама - говоре Пера из Јужног булевара, Мика са Чукарице, прикључи им се повремено и Жика са Дорћола. И ко све још не. Забога, купили су улазницу и разумеју се у фудбал. Толико добро да би, кад би им неко поверио место тренера, до краја сезоне довели Партизан до финала Лиге Европе. Проникли су у срж спорта до те мере да знају да је Стефан Бабовић највећи проблем и да је само потребно њега склонити и, ето, Парни ваљак ће опет да тутњи.

Они знају.

А не зна Душан Трбојевић који га је учио да шутира лопте, ал’ овај то до данас није скапирао како ваља. Не зна ни Владимир Вермезовић, који га је мимо логике, јер овај није Партизаново дете, увео у први тим и дао му шансу да расте и развија се поред асова какви нису Зоран Мирковић, Иван Томић, Алберт Нађ, Ивица Краљ и Драган Ћирић. Нема, изгледа, појма ни тај Драган Ћирић, јер нит’ је играо за велики клуб, нит’ га се ико сећа, па му је зимус поклонио „десетку“ иако овај то није хтео. Слабо, баш слабо, у фудбал се разуме и Александар Станојевић код кога је неки други играч - није то био Стефан Бабовић - постигао десет и наместио 14 голова у сезони кад је тај стручњак увео екипу у Лигу шампиона. Причињава се људима да је и код Аврама Гранта неки фудбалер са бројем 25 на леђима водио црно-беле до титуле. А и тај Саша „душа му у носу“ Илић изгледа да је пролупао чим се дружи са Стефаном. Чак га бира за цимера на сваким припремама и сваком гостовању. Друштво за избегавање.

Они не знају.

Тај равнодеценијски апсурд у Партизану да се с поља и изнутра тотално другачије посматра Стефан Бабовић добио је у понедељак вече обрисе скандала, јер се заменик капитена у одсуству Саше Илића сукобио са делом навијача на западној, а онима на источној трибини показао средњи прст. Вулгарно. Баш као што је непримерено и необузданих емоција било понашање Стефана Бабовића двапут у Вождовцу, у чијем је дресу једном приликом насрнуо на судију Петра Пипера на мечу са Јагодином, а другом показивао на мушкост публици у Нишу.

Само, да би се разумело - никако и оправдало - синоћње понашање играча Партизана потребно је бар једном свратити на често сабласно празне трибине стадиона у Хумској 1 и уверити се да део навијача не подноси Стефана само зато што је - Бабовић.

Зато што је остварен.
„Зато га и ценим. Могао је да не ради ништа у животу. Апсолутно ништа, јер му то омогућава породични статус и новац који је стекао Милија. Одбио је. Решио да се бори за свој динар. Да одере задњицу, запне, трпи прозивке и направи нешто за себе. Да не буде татин син. Да га не памте као „бесног“ наследника богаташа, већ као узорног спортисту. Што се мене тиче - успео је, шта год људи причали. Зато га желим у свом тиму“, поверио се својевремено један тренер Партизана.

Један од оних који, такође, не знају. Ваљда.

Насупрот њима су они који знају. Спремни да пре почетка утакмица звижде фудбалеру тима који би требало да подржавају и који му још пре првог контакта с лоптом помињу све по списку. Вичу „Стефане, одлази“ зато што је промашио пенал, не желећи да реално сагледају чињенице и запитају се да ли би истим повицима са терена испратили Валерија Божинова да Партизан није прошао Стеауу. Или после неких других, још скромнијих партија Бугарина, као и неких других фудбалера тима чији резултати у Суперлиги су најгори у последње три деценије.

То није одговорност искључиво Стефана Бабовића, међутим, Стефан Бабовић јесте крив што је дозволио себи да падне на ниво оних који су га, такође средњим прстом, дочекивали и испраћали са стадиона у два мандата, а испровоцирали да после десет месеци направи први инцидент у трећем. Њихову подршку никад није имао. Неће је ни добити. Поготово не сад јер су ударили једни на друге. Они њему на породицу, примитивно и уличарски. Он њима на навијачки понос, примитивно и уличарски.

Обрачун! Па ко издржи.

С тим да, ради заборавних, вреди подсетити да су идентичне увреде са истих делова трибина стадиона у Хумској 1 трпели и издржали Саво Милошевић почетком деведесетих година прошлог, а Саша Илић у првим годинама овог века. Опстали и ево где су данас. Цењени су, иако је први називан мајмуном, а другог нису могли да виде после промашаја против Реала.

Ни они не знају, је л’ да?