Сјећања: Чекајући сузе Батигола - Фјорентина и "скудето"!

Каква би то била прича, какав би то био филм, какав би то био драмски заплет, какав крешендо, када би пролећа 2016, седамнаест дугих година после изгубљене титуле, Батигол имао разлога да по трећи пут заплаче, овог пута од среће.

Фудбал 07.10.2015 | 23:30

Крешендо те сезоне гледали смо кроз бомбе, и како се нешто што ће се данас касније називати „интервенцијом“ – као да људи не страдају ако употребимо еуфемизам! – појачавало, тако је расло и наше интересовање за оно што се дешавало на Апенинима.

Можда и због пркоса и ината, тако српског, тек добар део нације озбиљно је навијао за светлоплаве из Рима. Тамо су били Синиша Михајловић и Дејан Станковић, носили су испод "бианцоцелестог" дреса мајице на којима је писало „Таргет“ и били наши људи у том свету који нас је мрзео; преко недеље би се појављивали у озбиљним политичким емисијама на РАИ, викендом би играли феноменалан фудбал, и Лацио је био у трилингу који се борио за титулу тог марта, априла, маја...

Сећам се још мајске фотографије на насловној страни неких новина, тик испод извештаја о новим експлозијама и новим жртвама; Миха и Деки, као старији и млађи брат, седе уплакани на трави, у тим проклетим мајицама „Таргет“. Марсело Салас је тог поподнева дао два гола Парми, али древни римски богови су хтели да се титула две сезоне заредом решава у Перуђи. Тамо је Милан славио, Росонери су Цавалиереу Силвију донели титулу на стоти рођендан клуба, а Срби су патили скупа са крцатим, разочараним Олимпиком...

Тјах, били смо превише загледани у себе и превише жељни макар каквог успеха наших момака да схватимо да права туга није становала у Риму, него тек мало северније, у граду офарбаном у љубичасто, у граду гвелфа; није Лацио те сезоне просуо титулу, учинила је то на много бруталнији и тужнији начин Фјорентина – Крањоти ће догодине цепнути још коју милијарду лира из свог бирократијом и преварама пренадуваног буџета, опружити се преко губера који је пречесто личио на магични ћилим, и Олимпико ће овог пута певати због Перуђе, судије Колине и једне епске провале облака, намириће тако дуг из 1999; али Фјорентина, ех, Фјорентина, која је сањала скудето још од 1969, Фјорентина никада више није била толико близу.

Није то био тим са десет-петнаест врхунских играча, и управо је због прекратке клупе Ђовани Трапатони изгубио тло под ногама на пролеће и сурвао се са првог на треће место табеле, али оних неколико које је Виторио Ћеки Гори, талијанско отелотворење Холивуда, успео да доведе у ренесансни град, е они су били достојни једне незаборавне братије у оквирном саставу: Ђото, Ботичели, Микеланђело, Донатело, Брунелески...

Животиња Едмундо, који ће занавек привлачити више пажње својим играријама ван терена него на њему, и бити тема текстова са наднасловима „скандалозно“, уместо оних с епитетом „спектакуларно“, стамени Сандро Коис, талентовани, али злосрећни Гиљермо Амор, једнако умешни и промашени Доменико Морфео, па мајстор који неоправдано не улази на оне листе најбољих свих времена, јер му је ту и по знању и по успесима место, Руи Коста; на голу поуздани, а никада извикани Франческо Толдо...

И наравно он, једини прави витез и принц од Фиренце, миљеник Артемија Франкија, старог стадиона на којем се, хвала богу, знојило када је сунце и киснуло када пада киша, и киснуло се с радошћу, он, симбол привржености клубу чак и када је он испадао у другу лигу, класа за себе, тамо горе у Пантеону где се једва на прстима две руке набрајају најубојитији шпицеви у историји ове игре.

Габријел Батистута био је комплетан играч и комплетан човек, а једно без другога, када желите да ваша звезда сија и привлачи планете много година након што се повучете, никако не иде; она небеска тела, ма колико светлуцава, која имају само један од ова два састојка, често постану црна рупа и прогутају све око себе.

Батигол је био другачији...

Дугокоси предводник нове најезде Аргентинаца на Апенине – када је дошао 1991. из Боке, заиста нико није очекивао да се догоди неки нови Марадона – давао је голове као од шале, на дресу му је писало „Нинтендо“ и често је изгледао као да само обрће игрицу, предаторским инстинктом бирао је тачну пикосекунду у којој би скочио, заролао, шутнуо, цимнуо, и ко зна колико би тек погодака постигао да читаву деценију није био веран љубичастој боји.

Овако, остаје да се памти: у годинама у којима је Серија А била без премца, у годинама када су у њој играли најнадаренији дефанзивци, Габријел Батистута био је најубојитији шпиц, способан да пошаље своје поклонике у транс, а противнике да проклињу фирентинско божанство, пред чијим се бронзаним кипом остављало цвеће и чекало на први састанак, све у славу култа.

Све је имô Батигол и ништа имô није, јер ће се повредити и без њега ће му "скудето" измаћи тог пролећа док ми будемо бројали бомбе и између два урлика сирена за ваздушну опасност држали палчеве не њему и Руи Кости, већ Михајловићу, Станковићу и Ериксону.

Већ наредне године направиће џентлменски споразум са својом публиком – дозволиће му да оде у Рому код Капела и Тотија и неће се љутити на њега јер су знали да је Фјорентина 1999. изгубила своју последњу шансу да постане најлепша и најчуднија од свих „седам сестара“, седам Плејада магичног сазвежђа Серије А деведесетих.

После је и Калчо постао нешто сасвим друго, тријаде и кумови који су тресли фудбалском Европом спознали су да се не може варати и красти беспризорно дуго, Чеки Гори је проверио како изнутра изгледају решетке у казаматима, скандали за које су оне Едмундове играрије биле тек грохота вредне издувале су лопту, и чак и онај који је успевао да похвата како је и зашто, примерице, Фјорентина протерана у четврту лигу, па променила име, па га вратила, па ускочила у другу уместо у трећу, па се вратила у прву, све са Анђелом ди Ливијом, чак и тај би схватио да све ово, на крају, није ни битно, и са горким се осмехом присећао деведесетих; као да каже – па и шта ако је било бомби, макар је било доброг фудбала...

Заборавили смо помало на Фјорентину, мада нам је било драго када би се вратила, посебно када би љубичасти дрес-код поново постао пожељан у европским такмичењима, али морала је, ваљда, да прође пуна деценија и по, да се појави симпатични и инвентивни Пауло Соза, тип који је био све што Руи Коста није, и обрнуто – мада можда има нешто од Јерга Хајнриха у њему? – па да поново постане битно сећање на Батигола, па да Фјорентина опет дође пред радар, па да се поново, као с јесени на зиму 1998. запитамо:

Хоће ли бити бомбардовања и могу ли, забога, ови до титуле?

Не треба се садашњи састав, наравно, ни у шали поредити са оним који је дрмао од Сицилије до Торина под вођством маестра Трапа, но не може се поредити ни конкуренција коју су Батигол и његови другари имали тада.

Нема мајстора као што је Руи Коста – јер се такав мајстор и рађа једном у деценији, и то ако имамо много среће – али ту су поуздани Борха и непредвидиви Куба Блашчиковски, па и Јосип Иличић да пошаље праву лопту играчу који не може да се мери са Батистутом, али који може да да три гола Интеру на сред Меаце, Николи Калинићу. Одбрана је добро укомпонована, клупа је законом прописане дужине, и тако редом...

А опет, нема ни моћног Милана, ту је само неки Михин експеримент који тренутно личи на робота који се врти у круг и којем повремено отпадне неки екстремитет, нема Лација да доводи најбоље што постоји, у Интеру је Роберто Манчини – та необјашњива тренерска превара казује све о амбицијама клуба на дуже стазе – Јуве је, додуше, увек Јуве, али Наполи ће, ма како добро изгледао и ма колико имао Игуаина, сасвим сигурно скренути са курса...

Прве праве, тужне сузе Габријела Батистуте биле су у јесен 2000. на Олимпику; звер у њему није издржала и оклепио је лопту колико је игде могао, она је прескочила голмана и тако се десило да постигне гол против своје Фјорентине, док су романисти шизели од среће, а Капело намигивао сам себи, Батију се цепало срце и није ни осетио како га саиграчи грле и говоре му да је све то нормално у фудбалу.

Друге праве, меланхоличне сузе Габријела Батистуте биле су у јесен 2014. на Артемио Франкију; дошао је да постане први житељ Куће славних клуба с којим је живео и за којег је живео, причао је како је желео да постане део историје Фјорентине и како најзад схвата да је успео, а онда је зарио лице у љубичасти шал да би сакрио сузе и помислио на пролеће 1999. и, сасвим сигурно, на јесен 2000. године.

Јесте тешко, јесте претерано оптимистично, али није немогуће: каква би то била прича, какав би то био филм, какав би то био драмски заплет, какав крешендо, када би пролећа 2016, седамнаест дугих година после изгубљене титуле, Батигол имао разлога да по трећи пут заплаче; овог пута од среће, јер неки нови момци у оном његовом дресу, једином који му је стајао као саливен, славе оно што он никада није успео.