Тамна страна Нобелове награде

Када се размишља о Нобеловој награди, обично се мисли на револуционарна истраживања која су допринела бољитку човечанства, али то престижно признање додељивано је и неким нимало „хуманим“ открићима као што су хемијско оружје, ДДТ и лоботомија и зато су неретко праћене контроверзама.

Занимљивости 05.10.2015 | 12:30

Због аутора који су превиђени, научника који тврде да су први дошли до открића, али и признања која су поделила јавност, Нобелове награде су неретко праћене контроверзама, преноси Тањуг.

Поједине награде, међутим, које су додељене у оквиру научних дисциплина, изазивају праву нелагоду.

Када је 2013. године ово престижно признање за мир додељено Организацији за забрану хемијског оружја, многима се учинило да је то био начин да се комитет искупи за „ратно признање“ које је 1918. додељено немачком хемичару Фрицу Хаберу за синтезу амонијака, што је било кључно откриће за развој вештачких ђубрива, али и експлозива.

Познат као „отац хемијског рата“, Хабер је развио хлор и друге бојне отрове током Првог светског рата.

„Након што је Немачка поражена, није очекивао да ће добити награду. Заправо се плашио да не буде изведен пред војни суд“, рекао је за АФП шведски хемичар Ингер Ингмансон који је написао књигу о Хаберовој награди.

Још један хемичар који је развио отровне гасове, а добио је Нобелову награду, јесте Француз Виктор Грињар, с тим што је његов случај нешто другачији, пошто му је признање уручено 1912. године, пре рата и коришћења његовог изума као убојитог средства.

Неко би помислио да су те две контроверзе биле довољна лекција за стокхолмски жири, али ништа од тога: 1945. године, само три месеца након што су атомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки, Нобел за хемију крунисао је откриће нуклеарне фузије.

Лауреат је био још један Немац, Ото Хан, чије је откриће из 1938. године било круцијално за развој атомског наоружања.

Правде ради, треба истаћи да Ханово откриће само по себи није било контроверзно, већ његова каснија примена.

Хан, такође, није никада радио на војној примени свог открића, а када је, у заточеништву у Енглеској сазнао да је атомска бомба бачена, својим колегама је рекао: „Драго ми је што ми (Немци) нисмо успели да направимо бомбу“.

Године 1949. године, Нобелова награда за медицину додељена је португалском неурологу Егасу Монизу за увођење метода лечења одређених психоза применом лоботомије.

На веб-сајту Нобелове фондације данас се налази штури коментар о лоботомији као о „контроверзном“ захвату.

Годину дана пре Мониза, награду за медицину освојио је швајцарски научник Пол Милер који је открио да се ДДТ може користити за убијање инсеката који шире маларију.

ДДТ је касније забрањен широм света пошто је установљено да представља озбиљну претњу по живот људи и животиња.

Пестициди ће, међутим, бити још једном награђени, и то 1970. године када је амерички биолог Норман Борлауг добио Нобела за мир за увођење модерних пољопривредних техника, укључујући генетско укрштање, у Мексику, Пакистану и Индији.

РТС