Необјављени интервију са Соњом Савић

До сада необјављен интервју је настао јулске ноћи 2008. на степеницама старе градске тврђаве у Никшићу, док је једина свјетлост био жар њене цигарете, јер момци задужени за расвјету нијесу видјели глумицу и новинарку, па су је угасили.

Србија 26.09.2015 | 08:40

Соња Савић је почела да глуми далеке 1975. као четрнаестогодишња дјевојчица. Данас, ова четрдесетседмогодишња глумица има иза себе четрдесетак остварења, мноштво награда попут Златне арене у Пули и специјалне награде жирија фестивала у Венецији, али и својеврсну блокаду, када је српска кинематографија у питању.

„Изгледа невјероватно, али је нажалост истинито - данас организатори и продуценти одлучују ко ће да глуми. Многи редитељи ми кажу да када се помене моје име, продукција одмах „скаче на ноге“ и ставља ми забрану. Никад ниједан скандал није био везан за мене, никада се нисам онесвијестила, закаснила на снимање. Неки сценаристи су у делиријум тременсу вођени у болницу, били су на хероину и лијечени су о државном трошку, а послије су као награду добили да пишу серију. Ја сам све своје битке добијала сама, али и све своје обавезе испуњавала без грешке, без обзира на стање у каквом сам била“, говорила је глумица која никада није „играла како су други свирали“.

Када је почињала да глуми поред ње су били сами доајени југословенског глумишта од којих је имала шта да научи.

„То је била таква гарда глумаца поред које ми је било част да стојим, а не да глумим. Значило је пуно бити у друштву људи попут Павла Вујисића, Зорана Радмиловића, Милене Дравић, Мире Фурлан. Сви добри људи одоше“, не кријући емоције причала је Савићева, истичући да себе сматра човјеком без домовине, јер не зна више како јој се земља зове и коме припада.

„Нестале су оне праве вриједности. Изгубиле су се, док ми, који смо у та тешка времена задржавали космополитски дух, јер је тада антирежимски било задржавати културу, још тражимо своје уточиште. Људи из Атељеа су након 27 година добили позориште. И ја бих вољела да добијем неко уточиште, јер ми је тешко да се борим сама, да испраћам старе, а дочекујем неке нове људе“.

Од млађе „гарнитуре“ из свијета седме умјетности посебно истиче Рашу Андрића и његове филмове „Муње“ и „Кад порастем бићу кенгур“.

„Он је диван, духовит и племенит, на неки начин субверзиван човјек, који говори о свом граду. Појединима не знам шта раде ни у позоришту, ни на филму. Морам поменути и Горана Гајића, човјека који је успио да направи серију (Вратиће се роде) коју цијела земља, како год да се звала, гледа“.

Пошто су јој ставили „вето“ на филмске улоге окренула се алтернативном позоришту. Са сликаром Ђилетом Марковић и лингвистом Сашом Радићем (члан бенда „Супернаут“) основала је трупу.

„Били смо практично једини, уз Флеку из „Партибрејкерса“, отпор у Београду из кога су други ницали. Драго ми је што смо посијали сјеме које је, срећом, уродило плодом“.

Трупа је урадила седам мултимедија, и у Канади је „Плеј“, филм који за тему има студенте и униформе, централни догађај галеријских приказивања.

„Након 10 година рада стигле су и похвале. У Љубљани су ме прозвали „иконом побуне“ и морам признати да ми је то импоновало“, говорила је глумица која је са пројектима наступала у Сарајеву, Марибору, Љубљани, али не и Београду.

„Оно чиме могу да се понесем, не поносим, него понесем, је то што сам успјела да избришем границу између живота и позива. Да ли то сваки пут успјешно дочарам и до које мјере могу да владам сценом не знам. Трудим се да моја ријеч довољно дуго путује да може публици да задржи пажњу, јер, и послије толико година, ја и даље бринем о томе шта публика мисли“.

Легенда југословенске кинематографије рекла је и да човјек бира животну причу, али да послије прича води човјека. Она је, на почетку, умјесто брака и породице изабрала каријеру. Касније је живот одлучио умјесто ње.

„Човјек са којим је требало да имам породицу погинуо је 1989. Свирао је пијанино и био учитељ џеза. Баш у тренутку када је требало да дође за мене и да ме одведе из Београда, погинуо је... Други, када се појавио био је млађи и оног тренутка када је стао на ноге и стигао до новца, пробудио се његов его, и ја сам тако платила цијену што сам успјела да га преведем преко моста. Изгледа да је самоћа цијена моје слободе“, причала је глумица не покушавајући да обрише сузе које су у свјежој јулској ноћи помутиле сјај њених очију.

Соњина бака је знала да каже да се у људским очима све може прочитати. У Соњиним очима читала се туга и самоћа .

„Има још једна бакина изрека које се често сјетим - жагре ти се очи. Данас би многим генерацијама, када прође поноћ, могли то да кажемо. А њима очи жагре од ко зна чега, а то није добро ни за њих ни за породицу”.

Два мјесеца након овог интервјуа Соњи Савић су очи престале да „жагре“. Многи ће памтити како су јој очи „жагриле“ од задовољства и среће, од жеље за животом и вјечитом борбом са самом собом. Неки ће њене очи памтити и по смртоносном „зову“ који је на крају привукао к себи, а неки по умору од оног истог живота због кога је вриједјело борити се. Ауторка ових редака памтиће да су Соњине очи „жагриле“ од туге и самоће.

Чудила се како су неки људи заборавили ко су, одакле су, шта су били.

Оно што је посебно радовало Соњу Савић јесте медијска развијеност. Растужује је што упркос томе, сви личе једни на друге.

„Гледала сам програмску шему црногорских канала и смијала се. Потпуно је иста као у Србији – интервјуи са бизнисменима, ентеријери њихових јахти, у Србији приказују хотеле, доста реклама, квизова, пјесама. То је превршило сваку мјеру. Још више када знате бекграунд, ко и шта стоји иза свега тога“, огорчена је била чувена „стрина“ Славка Штимца из филма „Браћа по матери“.

„У Црној Гори имам другарицу са којом сам студирала. Овдје је постала нешто велико, а ја нисам сигурна да ли бих умјела да јој се јавим када се сретнемо. Њен говор абдоминално-барокне сјенке, понашање неке велике госпође из XИX вијека, прстење... Једноставно, не препознајем је. Али она зато има моћ, професорка је, чак је и у Београд долазила да предаје“.

Боримо се да опет будемо млади

На сцени никшићког Бедема извела је мултимедијалну драму „Тајна вјенчане фотографије“, по тексту Олге Стојановић а, публика је аплаузом, пољупцима и овацијама показала шта мисли о глуми Соње Савић. Једна од порука драме била је да је свако дијете неке генерације. „Ја сам дијете НАТО генерације, генерације која је чекала да постане зрела, а онда у међувремену остарјела. И сада се боримо да поново будемо млади. Моја борба је да што дуже и што чешће стварам прилике да се сретнем са публиком, да им поклоним представу“.

Од Лептира до Рода

Рођена Чачанка, која је 1961. угледала свјетлост дана пред свјетла рефлектора стала је 1977. у филму „Лептиров облак“, док је у глумачке воде, аматерске, загазила коју годину раније.

Тада су почеле улоге које су обиљежиле њен живот и југословенску кинематографију 80-их и 90-их. Неке од њих су у филмовима “Нешто између“, „Шећерна водица“, „Давитељ против давитеља“, „Живот је леп“, „Балкански шпијун“, „Браћа по матери“, „Како је пропао рокенрол“, „Ми нисмо анђели“...

Добитница је многих признања - Царица Теодора, Златна арена, Ћеле-кула, док је за споредну улогу у филму „Живот је леп“ награђена 1985. на Филмском фестивалу у Венецији.

Посљедње улоге глумице која никада није прихватила „примитивини дух умјетности“ биле су у филмовима „Југ-југоисток“, „ Од гроба до гроба“, „Принц од папира“, и у серији „Вратиће се роде“.

Преминула је првог дана јесени 2008, од прекомјерне дозе хероина.

Извор: Вијести.ме