Прича: Био сам премлад за Марадону, а престар за Месија...!

Премлад да памтим правог Марадону, а матор да Месија доживим као идола, схватио сам да сам се само једном играчу заиста дивио.

Фудбал 22.09.2015 | 22:45

Не баш као Сониц Yоутх који у песми Килл Yоур Идолс поручују да се ближи крај света и да је време да убијеш свог идола, али урадио сам сасвим довољно у животу да убијем и саму могућност да пронађем новог фудбалског идола.

Постао сам спортски новинар, то прво, а онда сам и напунио 30 година. Добро, пре пар година сам напунио 30...

Једноставно, за Дијега Марадону сам био премлад, а кад сам донекле схватио шта је фудбал и шта је Марадона, он је решио да баци камење на систем тако што ће повући лајн кокаина на Светском првенству и оде са сцене као цар, наравно у својим очима.

За Леа Месија сам увелико престар, једноставно тај малиша се појавио када ми је праћење фудбала увелико био посао и када сам накупио довољно година да саму игру посматрам критички, помало хладнокрвно. Генерално, кад уђете у четврту деценију чешће размишљате зашто ви некоме нисте постали идол...

Међутим, данас, када су ме друштвене мреже подсетиле да Роналдо Назарио Да Лима пуни 39 година, осврнуо сам се око себе и схватио да, ако сам икада имао идола, онда је то био он. Зидан? Цоол, али не толико. Батистута? Ммммм, не.

Он. Роналдо. Феномено.

Тај тип се појавио кад си најзрелији да стекнеш идола, завршавао сам основну и уписивао средњу школу када је прешао из Ајндховена у Барселону, после чега се брзо се догодио онај тренутак за сва времена, у Сантијагу, када се и покојни сер Боби Робсон ухватио за главу.