Што се ћути о узроцима избјегличке кризе?

Шуте Еуропа и Америка зато што знају колико су сами за то криви. И одакле избјеглице долазе. И шта се тамо дешава. И зашто се не завршава. Можда падне на памет некоме једина варијанта која до сада није играла: помоћи легалном Асаду да отјера кољаче, уљезе и небројене лешинаре свих врста из суверене државе

Свијет 20.09.2015 | 19:58

Ствар се полако креће ка усијању и пожару, а ватрогасци никако да лоцирају извор пожара. Оне по свијету који то наслућују, игнорирају. Ријеч је, наравно, о »одједном избјеглицама« и свему ономе што су покренули, и о »одједном трагању за правим кривцем у Сирији« јер изгледа, ето, да то није ИСИЛ. Ово друго »одједном« иде у два правца.

По једнима је за све искључиво крив Асад који је својом крволочношћу произвео све зло, па тако и до ИСИЛ-а, уз све друге »умјерене« терористе. Њега зато треба уклонити па ће се ствар смирити. И доћи ће демократија, ваљда. (Како и с киме, и ту има више варијанти) На овом концепту рјешавања инсистирају Вашингтон и савезници па у том смислу шаљу већ јасне поруке. По њима је чак ново војно присуство у Сирији »ослабило безбједност САД !?« Додуше, неки се у Европи таквом гледању на ствар помало и опиру, након што су им на границама десетине хиљада избјеглица из Сирије и то прије свега из кампова у Турској, не више примарно из Либије, преко мора.

По другима, Асад је дио рјешења, ма какав био, и без њега се драма у Сирији не може зауставити. Као што се без њега не могу поразити ни ИСИЛ ни остали кољачи, међу њима и многи проглашени умјеренима. Ако се хоће поразити. Наравно, овдје би била потребна сва помоћ оних који би то истински жељели, а онда били и у стању нешто да ураде. На овом концепту инсистирају Русија, Иран и мање заинтересирана Кина. За сада. Москва је већ кренула и у оперативну акцију на терену што је силно узбуркало духове на Западу. Изненађени су како то да страна сила може ући на терен »њихове« моноцентрично књижене зоне интереса – и то оружјем !?

Наравно све ово има и другу димензију: утврђују се на терену позиције за сутрашња преговарања и политичка рјешења која ће доћи, кад – тад. Што јаче војне позиције, јаче су и оне преговарачке. Американци то знају, али је медијски шоу дио игре.Пошто у оваквим размишљанима нема смисла заборавити све оно раније, када је крв већ пала а проматрачи из даљине прогутали тада на све стране сервирану причу и објашњења, ево да се подсјетимо. Прво није ваљао Афганистан јер су му се уселили Руси.

Требало их је истјерати одатле. Произведени су талибани, прво у Пакистану, као оружје против Афганистана и Руса. То се зове геостратегија. Руси су у дугом рату поражени и отишли кући, право у расуло Совјетског Савеза. То је и био примарни амерички циљ приче о Афганистану. Талибанима се побједа осладила и нису хтјели кући, посебно не без оружја. У игри која је слиједила, створени су и муџахедини и Ал Каида на челу с Бин Ладеном...Ако се не сјећате, доведен је из пребогате саудијске породице. У Афганистану, Пакистану и региону, тако је, ето, побиједила »демократија« уз људска права, и завладао је потпуни мрак. У Кабулу и Исламабаду данас се многи сјећају носталгично »оних« времена, али се то не смије показати.

Корпорације трљају руке

Сасвим поједностављено, прича је поновљена у Ираку, само без Руса. Сатрап и тиранин Садам Хусеин који је не много прије био амерички играч па се отео, оглашен је кривим јер, зна се, има оружје за масовно уништење. Морао је бити уклоњен. Наравно, Запад је у Ираку опет бранио слободарске принципе, демократцију и људска права. Земља је разорена, сви најцрњи духови пуштени су из боце, артефакти Мезопотамије однешени, нафта стављена под контролу.

Садам је ухваћен као миш у јазбини, и објешен. Није хтио да се преда. Ирака безмало више нема, хаос, крв и сузе на све стране. И тамо се сјећају оних времена, али узалуд. Реалност је сасвим другачија. Тероризам је постао бизнис. Прво Заркави па ИСИЛ с Багдадијем плус небројени слични. Овај други, када му је постало мало у Ираку, пребацио се у Сирију јер и тамо столује »тиранин«. Нови посао у изгледу.

У међувремену је све било исто и у Либији, уз мале нијансе различитог. Дојучерашњи уважени гост и финансијер на европским »дворовима«, Моамер Гадафи, по истом је рецепту оглашен злотвором. О томе нико није питао милионе запослених у пустињској племенској земљи која је огромним цијевима чак и море испод земље премјештала, доводећи воду с једног краја државе на други.

Његова је »тиранија« вани углавном била обрачунавана у нафти и доларима. Неко је у том рачуну, далеко од Либије, остао прекратак. Све је друго лаж. Финансије су сређене авионима и ракетама. Гадафи је ухваћен у некој рупи у коју се шћућурио јер није хтио да се преда. Докрајчен је на најсуровији начин. Но, за демократију и људска права свака је грубост дозвољена. Земљом данас харају хорде убојица, а ефикасно им се пришуњао и ИСИЛ. Корпорације трљају руке масне од нафте.

Недуго након овога, »умјереној« Муслиманској браћи у Египту понуђено је партнерски да се прихвате демокрације. У томе им се помогло конкретно, организирано, логистички. Није успјело јер на Нилу, од краља Фарука до данас, политику креира војска, ма колико родна кућа »браће« била баш тамо. Истовремено, из унутарисламских разлога вехабије из Саудијске Арабије, поред збуњених партнера из Америке, нису дозволиле да их у важном Египту надвлада историјко ривалска струја Муслиманске браће. Демокрација и људска права у Египту нису баш успјели као у Афганистану, Ираку и Либији, али земља није разорена и живе главе су на рамену. Сутра? Ко зна, видјет ће се.

»Нека зауставе рат«

Онда је дошла Сирија. И након четири године крви до кољена, клања, протјеривања, ужасних рушења и разарања безмало на сваком кораку осим, за сада, у Дамаску и уз обалу Медитерана, остаје дилема с почетка: Је ли Асад крив што демократија и људска права још нису стигли до Сиријаца јер је ето баш он »произвео« ИСИЛ и остале тзв. умјерене кољаче. Или су они, заједно с њиховим патронима којима је основни циљ био рушење Асада као препреке њиховим интересима, кривци што тамо демократија добрано касни. За више од двије стотине хиљада мртвих никада је и неће бити. Тешко и за око четири милиона избјеглица изван земље и најмање толико расељених унутар Сирије. До сада.

Зашто демократија и људска права нису стигли онако брзо и ефикасно у Дамаск, у пуном обиму, као у претходним случајевима, мада је сценарио био исти и лијепо смишљен: прво неупитна констатација о разорној аутокрацији и тиранији, уз свеколику политичку и медијску аргументацију. Потом »прољеће« па напад, домаћи револуционари, онда авиони са или без одлуке УН-а, сасвим свеједно, па умјерени кољачи, све до убојства аутократе и рушења мрског система. Циљ је морао бити постигнут. Ето побједе демократије и људских права.

Шта је заказало у овако једноставном пројекту подржаном од свих »Пријатеља Сирије«, одлучно шутљивог УН-а, вјечито неснађене ЕУ сем историјских заљубљеника у Блиски исток, Велике Британије и Француске, уз многе небројене НГО-е, свјетске организације, арапске »пријатеље«, професионалне домаће екстремисте итд. Заказало је што нису успјели ухватити тиранина, и убити га. Бранило га код куће, ма какав био, јер би и као најгори био бољи од »умјерених кољача« који су Сиријцима понуђени као алтернатива. Сиријци су знали шта је живот, уз сву диктатуру над главом. Успут, ових дана кола интернетом серија сјајних и подједнако драматичних фотографија о земљи »прије и послије демокрације«.

И шта сад? Европа се повија не толико пред избјеглицама и цијеном њиховог »коштања«, колико пред властитом неспособношћу да се носи са посљедицама драме. Затекли су је дубоко дисонантни тонови поводом свега у властитом дворишту, а неспремна је да се погледа у огледало и види на шта личе сви они њени, на челу лијепо исписани принципи и вриједности. Уз то никако да се суочи с јединим важним питањем и јединим важним одговором: питање је откуд сви ти људи ту, ко их је потјерао из њихових кућа и с каквим циљем, како их зауставити јер их се много више од већ пристиглих спрема на исти пут. Одговор нису у стању да препознају чак и кад га на дјечије једноставан начин формулира дванаестогодишњи Сиријац пристигао на тло Европе: »Па нека зауставе рат и ми ћемо се радо вратити кући...«

Лажна теоретизирања

Овдје се, коначно, долази до краја. Та иста Европа, заједно с Америком и партнерима међу самим Арапима, уз колосалну помоћ јадних медија и њихових диригената, доиста част изузецима, не жели да се огласи поводом питања откуд избјеглице. Зато што знају колико су сами за то криви. И одакле долазе. И шта се тамо дешава. И зашто се не завршава.

Отуд и сва лажна теоретизирања што су таман довољна да се прича настави док се не уклони разлог због којег Сирија није »демократизирана« онако брзо и ефикасно као у претходним случајевима. Док се не елиминира »тиранин«. Пожар мора да се одржава по сваку цијену, ма како крвав био, а ватрогасци који наслуте гдје су пиромани игнорирају се.

Помало митски портпарол званичне америчке политике, ЦНН, бавио се прије четири дана анализом опција за окончање рата у Сирији. Прецизно. Побројали су веома педантно и уз, углавном, прихватљиву аргументацију пет варијанти које су до сада биле у игри. Прво је 2013. након хемијског напада у Гоути, наравно приписаног Асаду, било наоружавање сиријске опозиције до рушења тиранина. У задњи час су, као, установили да у ту »опозицију« спадају и најцрњи терористи Ал Нусре, Ахрар-ал-Шама и Јаиш ал Фатаха. Па се одустало.

Друга варијанта је била изградња сигурносне и но-флy зоне на сјеверу Сирије гдје ће населити избјеглице и организовти им живот, уз »умјерену опозицију«, ону горе поменуту. Онда су докучили да би ови наставили терор над становништвом и то док их чува НАТО. И опет одустали. Тако је било и с невољком опцијом број три – Асад јесте фактор рјешења, али ту је проблем с »принципима«, како тиранин а партнер! А политичарима су принципи, то знамо, најважнији. Затим долази варијанта с подјелом земље на Курде, Асада, осталу опозицију и ИСИЛ !

Ето, коначно, легализације ИСИЛ-а, ваљда умјереног. Некоме паметном пало је на памет да и то има везе с принципима. Најлакша је, коначно, било с петом варијантом: наставити дроновима и авионима из даљине, лаганим наоружавањем »умјерене опозиције« да не кажу да су заборављени, па чекати шта ће бити.

Многима се чинило да све може, јер је Сирија далеко. Телевизија се може и дозирати. Грешка је била с том наводном даљином. Није далеко и бит ће сваким даном све ближе, као опасност за комодитет, толерантност и хуманост старе Европе.

У свему овоме, зато, можда падне на памет некоме једина варијанта која до сада није играла: помоћи легалном Асаду (принцип) да отјера кољаче, уљезе и небројене лешинаре свих врста из суверене државе. Онда формирати привремену и прелазну владу с позицијом и опозицијом из земље (опет принцип).

Онда темељем нових одлука о моделу вишепартијске државе (што Сирија већ има), расписати нове изборе (принцип) и уз међународно проматрање цијелог процеса установити вољу свих који имају право гласа. Тако би се задовољили сви принципи што је очигледно јако важно многим играчима, и дошло би до мира као основног услова за повратак људи и почетак мукотрпног процеса према даље.

Има овдје, додуше, неколико проблема, мада нису ни близу принципијелних: како отјерати и изолирати из игре у Сирији гамад и оне што су их довели и ојачали. И како принципијелно поразити пљачку и иноземне интересе који су врхунски принцип странаца на Блиском истоку.

Ту се, ето, затворио круг у причи с оним ватрогасцима који виде, а не могу да кажу одакле је пожар кренуо. Јер одатле се, ваљда, мора кренути и у гашење, уз истовремено дебело полијевање прстена око пожаришта, да се не шири даље. Нажалост, ватрогасци нису у политичким и корпоративним врховима. Планетарним.

(Н.Н./Нови лист)