Сјећања: Кад је Пеле играо у Крагујевцу...

Легенда каже да је све било договорено да славни Сантос после Звезде и Динама игра против Партизана, али онда је неколико дана пред ту утакмицу у Хумску дошао Раднички и одувао црно-беле. Велики Пеле наводно је све то гледао из ложе и одлучио: "Не, нећемо да играмо с Партизаном. Играћемо против ових момака"!

Фудбал 16.09.2015 | 15:20

Чувени бразилски Сантос, двоструки шампион планете, шездесетих и седамдесетих година путовао је по свету и словио за највећу фудбалску атракцију. За Сантос су играли Пеле и још седморица репрезентативаца Бразила – велики голман Жилмар, Карлос Алберто, Клодоалдо, Жоел Камарго, Ђалма Дијаз, Рилдо и Еду. Ти фудбалски вилењаци, први и једини прави глобтротери романтичног лоптања, у јесен 1969. године добацили су и до ових наших простора. Угворене су биле четири утакмице на југословенској турнеји – Загреб (Динамо), Београд (Црвена звезда и Партизан) и Сарајево (Жељезничар). Сантос је први меч одиграо против Звезде на Маракани (3:3), међутим, три дана раније догодило се нешто што је пореметило планове бразилског великана. У Хумској је 7. септембра у оквиру редовног 3. кола Прве лиге гостовао новајлија у елити Раднички из Крагујевца. Била је ноћна утакмица, први сусрет Крагујевчана с рефлекторима и спектакл у најави. И беше спектакл, али у режији дечурлије са Чика Даче.

У то време настајала је једна од највећих навијачких група у ондашњој држави. Неки момци који су волели свој град, а Раднички свуда пратили...
“Колика вам је та Лепеница кад толико певате о њој”, питају Београђани. “Већа је од вашег Дунава”, стићи ће експресно одговор гордих и поносних Крагујевчана. Јер по много чему они су први град Србије. Прва престоница модерне српске државе; прва гимназија и Лицеј, претеча Универзитета у Београду; Први суд, позориште, прве новине (“Новине србске”), прва апотека, галерија слика, музеј, библиотека... Крагујевцу је недостајала само та Прва лига, фудбалска елита. Као лидер истока, Раднички је тог лета '69. отишао у доигравање и преко никшићке Сутјеске и Црвенке коначно се докопао прволигашког друштва. Еуфорија незапамћена! Испред кафане код великог ораха где је сада тржни центар, окупљало се пола града после великих победа. Крагујевац је у оно време бројао око 80.000 становника, на стадиону 35.000, а на терену у црвеним дресовима само крагујевачка деца...
”Цео град је живео за тренутак када смо ушли у Прву лигу. Сви су изашли на улице да нас поздраве. Током целе сезоне била је изузетна атмосфера. Први прволигашки меч у Крагујевцу играли смо против Хајдука из Сплита”, препричава помало невољно, али са дозом сете – вероватно и због актуелног тренутка - лепа и давна времена први голгетер тог тима Сава Пауновић, жива легенда чије се име нашло на првом транспаренту навијача. Писало је само др Сава. “Изгубили смо од Сплићана са 1:3. Ми сви деца од по 19-20 година, а на другој страни Холцер, Надовеза, Павлица, Јерковић, Буљан, Мужинић... Дао сам тај једини гол који је био први прволигашки за Раднички. После је дошао тај чувени дуел с Партизаном”.

Раднички је у Београду тог 7. септембра одиграо једну од најбољих утакмица у својој историји. Победио је са сензационалних 4:1. Легенда овако каже: Експедиција Сантоса већ је била стигла у Београд и Пеле је меч гледао из ложе стадиона у Хумској. Те вечери је наводно одлучио: “Не, нећемо да играмо с Партизаном. Играћемо с овим момцима”. То је легенда. А ово ми је лично испричао Миленко Марјановић, бивши председник Радничког, тада млади, перспективни економиста УТП Дубровник који је водио навијаче на гостовања:
“Приђе Ненад Бјековић нашим играчима и онако с висине пита: А где је тај Крагујевац? Момци су смирено одговорили: Рећи ћемо ти после утакице. После није било потребе да се прича, све је речено на терену”.

Партизан је ту сезону завршио други на табели, иза Црвене звезде. У тиму је имао Ћурковића, Владицу Ковачевића, Пауновића...
"У суштини, нама није било важно против кога играмо. Да ли је то Партизан, Звезда, па и Сантос. Играли смо фудбал јер смо уживали у томе. Тим је био млад, пун елена... Сваког смо хтели да победимо. Сећам се само да су нам пред ту утакмицу у Београду говорили да не гледамо у рефлекторе”, уз осмех ће Сава Пауновић.

Чувени окршај у Хумској навијачи Радничког посебно памте и хвале се чињеницом да је Београд тада први пут видео бакљаду захваљујући њима. Негде од тог меча датира и надимак Црвени ђаволи, јер се кроз новинске извештаје све чешће провлачило како навијачи Радничког подсећају на најватреније фанове Манчестер јунајтеда. Огледалце, Нуне, па нешто млађи Американац, Лазе, Кинез... били су прва навијачка гарда. Чаршијом круже приче да је Нуне одвео своју тадашњу девојку на Чика Дачу и рекао јој: “Видиш, ово је моја прва и највећа љубав. Ти си друга”. Ту на стадиону ју је запросио и она је пристала. Знали су они најзагриженији да на дан своје славе устану од стола, оду, погледају утакмицу па се врате гостима. И стадион је увек био пун. Зато је Раднички (био) великан!

Да у Крагујевац долази Сантос практично се није знало до дан-два пред утакмицу. Била је недеља, Раднички гостовао свом имењаку у Нишу у првенству и изгубио. Сутрадан га је чекао тај дуел са моћним Бразилцима, који су стигли из Загреба, где су одиграли 1:1 са Динамом. Специјално за ту прилику Раднички је био појачан четворицом Нишлија - голманом Миодрагом Кнежевицем Кнезом, Љубишом Рајковићем, Илијом Димоским и Витомиром Димитријевићем.

Као и обично група од око 1.000 навијача окупила се на централном градском тргу код крста и одатле кренула ка Чика Дачи уз песму. Остали су се придруживали успут. Реке људи сливале су се ка стадиону. Тако се увек ишло на утакмице у то славно доба. Нажалост, тај 15. септембра није био предодређен за спектакл какав су Крагујевчани направили, рецимо против Хајдука. Падала је јака киша. А и телевизија је одлучила да по први пут преноси један спортски догађај из Шумадије. Тако се данас с огромне временске дистанце могу пронаћи различити подаци о посети. Од навијача који тврде да је било свега 4.000 људи, до оних који су били на утакмици и “видели” свих 40.000 душа. Занимљиво, у Крагујевцу нема човека који не зна за ту утакмицу са Сантосом. У то сам се лично уверио. И сви су били на стадиону тог дана, и сви углавном памте кишу, и свако би понешто да дода...
“Дааа, па како не бих знао. Чини ми се да су нас добили нешто... 11:1. Је л' тако беше”, промрљао је онако успут конобар Бели из хотела Шумарице у Горњем парку, док га је спортско друштво за столом бледо гледало: “Каквих 11:1? Шта причаш?!”

Вероватно је Бели и био на утакмици, али њему је у сећању остао само Пелеов гол. И заиста је био чудесан, један од оних који се виђају једном у животу, међутим, то је погодак у 90. минуту за коначних 4:4. Чак ни такав погодак не вреди за неколико, како је срачунао Бели...
“Еду је одиграо најбоље. Он нам је дао три комада. Пеле није био посебно заинтересован. После се Чавка (Влада Радивојевић) хвалио како нико није смео да га чува, а да га је он ухапсио. Када смо повели са 4:3 Пеле је кренуо са центра, као на игрици издриблао све и дао гол”.

Тако ми је док смо седели у Шумарицама испричао Миленко Марјановић, а потврдио један од актера Сава Пауновић.
“Имао сам идеју да почнемо редовно да обележавамо годишњицу тог великог меча, можда и највећег који је икада одигран у Крагујевцу. Да на тај дан сви заједно одгледамо ту утакмицу, али никако да дођемо до комплетог снимка”, наставио је газда Миленко.

Причало се да је читава турнеја Сантоса по Југославији договорена, да све одиграју нерешено, а да је Раднички на превару дао тај четврти гол и разљутио Пелеа. Сами актери из редова Радничког демантују те приче и подсећају да се тих дана могло чути како су Бразилци морали да плаћају новчане пенале за сваки пораз на турнеји.

Како било, ово је извештај Политике експрес са тог меча у издању од 16. септембра...
“Мало је недостајало, па да двоструки светски првак претрпи први пораз на турнеји по Југославији. Пеле је спасао част Сантосу, изједначивши резултат у последњем минуту утакмице. Најславнији међу славнима - краљ фудбала Пеле, по клизавој трави изводио је као балерина на позоришним даскама пируете из свог репертоара. Три гола Сантоса (Еду) уследила су после његових лукавих маневара, а четврти пут он сам се уписао у листу стрелаца. Раднички је изједначио (1:1) голом високог Николића. Онда је центарфор Сантоса, 19-годишњи Еду, кога не зову случајно Пелеовим наследником, натерао иначе врло доброг Кнежевића да још два пута вади лопту из сопствене мреже. Тек тада је Раднички заблистао. Прво се Сава Пауновић реванширао Едуу правом бомбом - 2:3, а затим је на сцену ступио Слободан Пауновски. Са два узастопна гола запалио је бакље на стадиону. Али за кратко... Пеле је у 90. минуту ускратио тријумф домаћина. Муњевито је улетео у шеснаестерац Радничког и скоро да се са све лоптом ушетао у гол. Раднички је поново славио велики успех. После несрећног пораза од имењака из Ниша, Крагујевчани су ускратили својој публици највећу сензацију јесени - победу над бившим светским прваком, али су пружили славним гостима не само јак отпор, већ у појединим фазама им показали да се у Крагујевцу гаји фудбал на високом техничком нивоу. Поред Пелеа и Едуа велику игру дао је Владета Жабарац, брзо крило Радничког, убиственог дриблинга. Штета је што је киша покварила крагујевачку представу. Клизава лопта била је тешка за хватање, умањила је сјај једног великог Жилмара, великана међу голманима. Крагујевац ће му остати у тужном сећању. Раднички може бити поносан што ће овај меч бити записан крупним словима у његовој иначе славној историји“.

И још један детаљ: у извештају Политике експрес стоји да је у понедељак 15. септембра '69. на Чика Дачи било 6.000 гледалаца. На ту констатацију они реалнији из редова Црвених ђавола рећи ће да је то ипак премало. Није, кажу, било много више од 10.000 људи, али није ни мање. И колико год да их било, за Крагујевчане је тог поподнева готово једнака атракција као Пеле био један бразилски радио-репортер. Жаром који се може срести само у земљи самбе брбљао је онако промрзао и покисао скоро три сата, шетајући све време уз аут-линију. Кажу да је почео пола сата пре утакмице, а завршио када су фудбалери увелико били у свлачионицама...

Крагујевац је тих година био опијен фудбалом. И потрајао је тај занос... Све док средином седамдесетих Раднички није по други пут у кратком периоду испао из лиге. Онда је уследила суша дуга читаве две деценије. Еуфорија због фудбала, слична оној с краја шездесетих, васкрснуће тек 1998. у још једном баражу. Чика Дача је опет био крцат, иако је дошао тек мали Чукарички.

А данас само ужи центар града - донекле сачувао своју патину и шарм давних времена - подсећа на златну генерацију крагујевачких фудбалера. Те људе сви знају и препознају, јер после њих фудбала и нису гледали. Као што памти долазак Титов, кафану Балкан, где су једино ђаци могли са све оним плавим блузама - како рече крагујевачки песник и сликар Јован Глигоријевић гости Балкана су се увек бавили суптилнијим стварима од кршења школске дисциплине и цинкања - прву кошаркашку утакмицу с кожном лоптом у Горњем парку, кад су оно дошли Французи, па вечитог победника мото-трка Арчана Алојза званог Словенац; Крагујевац једнако памти и како је Жабарац излудео Бразилца Туркаа, баш на тој утакмици против Сантоса, два гола Слободана Стојовића Партизану - отишао у Београд подераних фармерица кад се баш и није знало да је то нова мода - памти и Макетов фијат купе 850, са дрвеним воланом и кожним седиштима... тада једини у читавој Југославији. Слободан Пауновски Маке - шумадијски Џорџ Бест.

Крагујевачка фудбалска бајка... Да ли се све то уопште догодило?

П. С.
Златна генерација крагујевачког Радничког, за интерну употребу (знаће Крагујевчани): Фазан, Ујка, Секула, Чавка, Трапча, Сода, Жаки, Маке овца, Маршићанац, Андра, Реља, Чкаља, Муњоз, Пера нос, Фрања. Тренер: Борис Маровић Буца; технико: Јован Јаковљевић Салама; председник: Светолик Васиљевић Јуда и економ чика Душан Живаљевић звани Маја Цоја.