Свједочење: Горко искуство с кријумчарима у Кањижи

Месец дана трајало је путовање Сиријца Махмуда и његове трочлане породице до Данске.

Свијет 12.09.2015 | 07:19

Током тог турбулентног августа, овај 44-годишњи професор арапског језика је са женом и двогодишњим сином превалио на хиљаде километара. Побегао је од ратног ужаса у домовини, али није успео да се склони од људске злоће и похлепе у лику кријумчара које је сретао на сваком кораку. Неки од њих, попут оних у Кањижи, узели су му огроман новац и оставили га на цедилу. У разговору за РСЕ говори о томе кроз шта је све прошао не би ли стигао до кампа на североистоку Данске.

Последњи пут Махмуд је видео Латакију, главни град истоимене покрајине и највећу сиријску луку, крајем јула. Тада је са женом и двогодишњим сином Нурдином продао имовину, спаковао преостале ствари и посао наставника заменио избеглиштвом.

Четири дана провели су на сиријско-турској граници, јер, како каже, полиција често патролира. То време Махмуд и његова породица живе у планинама.

“У планинама има много празних, напуштених кућа. Потом сам једног јутра прешао границу са човеком који нам је тражио 4.000 сиријских лира по особи. Један евро износи 350 сиријских лира”, прича нам Махмуд.

Био је први август када су ушли у Турску. У пограничном месту Антиохији остају неколико дана код пријатеља. Одатле аутобусом путују у Измир. У овом великом лучком граду кријумчаре није тешко пронаћи. Пронаћи ће они вас. За 1.200 долара пребациће вас на острво Киос. Но, то путовање је далеко од сигурног.

“Траје само сат времена, али је јако опасно. Јер, у један чамац ставе 60-70 људи. То је мали чамац. Јако сам се плашио за жену и дете.”

На Киосу су истог дана добили папире, али су морали да преноће, јер није било места на броду који је требало да их одвезе у Атину. Из грчке престонице аутобусом долазе до пограничног места Евзони. Границу са Македонијом прелазе пешака. До границе са Србијом превози их такси. Та вожња је коштала укупно100 евра.

Пратећи информације које је у својој причи изнео наш саговорник Махмуд, питали смо надлежне у Управи граничне полиције МУП Србије да ли имају нека сазнања о кријумчару по имену Мотасер. Добили смо негативан одговор.

„Не знам за конкретан случај. Врло је могуће да је то лице већ процесуриано. Ако ви имате нека оперативна сазнања која нису до сада процесуирана, која су, да кажем, нека новост, онда би било добро да нам пошаљете е-маил са тим сазнањима до којих сте дошли и да онда ми њих проследимо нашем Регионалном центру и Полицијској управи у Кикинди да они на основу тих сазнања предузму мере и процесуирају лица“, рекао нам је Митар Ђурашковић, начелник Одељења у Управи граничне полиције.

РСЕ је полицији проследио инфиормације које смо добили од нашег саговорника из Сирије.

Како нам је речено у Управи граничне полиције МУП Србије, од почетка године је поднето 613 кривичних пријава против 905 починилаца. Највећи број њих су држављани Србије.

У Србији их полиција организованим превозом пребацује до центра за прихват у Прешеву. Након два дана добијају папире и аутобусом долазе у Београд. После једне ноћи у хотелу, Махмудова породица наставља пут таксијем до Кањиже, надомак мађарске границе, по цени од 200 евра. Тамо, у прихватном центру, упознаје кријумчара који им обећава да ће их одвести преко Мађарске до Беча.

„Зове се Мотасер. Он спава тамо са људима. Стално је у кампу. Полиција не зна за њега.“

РСЕ: "Је ли он из Србије?"

Махмуд: "Из Сирије је. Рекао ми је да морамо платити 1.300 евра по особи и да ће нас одвести до мађарске границе, а онда ће нас сачекати такси који ће нас одвести до Беча.“

Махмуд прихвата понуду. Кријумчарима даје 2.600 евра. За сина није морао да плати. Касно поподне испред центра стиже аутобус. У тој тури је заједно са Махмудом било још око 70 људи. Након 15-минутне вожње аутобус их оставља неколико километара до границе.

Пешаче два, три сата кроз шуму и високо растиње. Коначно стижу до регионалног пута у Мађарској, где скривени у грмљу, сат времена чекају такси. Све време кријумчар Мотасер је са њима.

„Падала је јака киша. Мој син се разболео. Свима нам је било страшно хладно. Али, чекали смо у жбуњу, као што нам је рекао“, сећа се наш саговорник.

Један по један комби долази и одвози по двадесетак људи. Напокон стиже и возило за групу у којој је Махмуд.

„Како смо ушли у такси, тако се појавила полиција и одвела све у затвор. Ја и моја породица само успели да побегнемо у шуму и полиција нас није ухватила.“

РСЕ: "Да ли је полиција ухватила Мотасера?“

Махмуд: „Не, не, Мотасер увек успе да побегне. Он је у кампу сада.“

Био је то последњи пут да је Махмуд видео кријумчара из Кањиже. Новац који му је човек по имену Мотасер узео испоставио се као протраћен. Али, наш јунак тада има већих проблема. Жена и дете су, као и он, покисли, промрзли и без икакве идеје шта да раде.

„Када сам видео да су ми супруга и дете веома болесни, јер киша је пљуштала, рекао сам жени: ’Идемо у полицију, иначе ћемо умрети у овој шуми.’ Чекали смо полицију, али се није појавила. Међутим, дошао је такси и одвезао нас до Будимпеште. Узели су нам 500 евра.“

По савету пријатеља који је већ прошао том рутом, Махмуд и његова породица у Будимпешти проналазе хотел “Фани”, у којем одседа велики број избеглица. Тамо су провели свега пола сата. Толико им је времена било потребно да се повежу са кријумчарем.

“Дошао је један човек и питао да ли идемо у Немачку. Рекао је: ‘Имам такси и морате да ми платите 600 евра по особи.’ Пристао сам. Оставио нас је на немачкој граници. Рекао нам је: ‘Сад идите сами.’”

Пешке улазе у Немачку. Са ове временске дистанце, слике се смењују као на филмској траци: група прати пругу до прве железничке станице. Купују карту до Минхена, одатле настављају за Хамбург. Нигде се не задржавају дуже од неколико сати. Ионако су изгубили превише времена.

У Данску стижу претпоследњег дана августа. Тренутно је у избегличком кампу у граду Хелсингер, на североистоку земље. У кампу се, каже. добро опходе према њима. Замерки је мало.

“Имам ситне проблеме. На пример, тоалети су напољу. Тако да, ако хоћемо у купатило, морамо да изађемо ван. Било би боље да је унутра. То је проблем за породице.”

Своју причу Махмуд ће ускоро испричати данским полицајцима у кампу, а они ће након тога одлучити има ли ова сиријска породица право на азил. Ако га добију, чека их ново, надамо се мање мучно путовање – овога пута ка пуној интеграцији у данско друштво.

Извор: РСЕ