Анализа: Депресија, анксиозност, паника - нови проблем у тенису!

„Једном сам размишљао да одсечем леву ногу јер нисам могао да је држим мирну, стварно јесам. Мислио сам да ставим дрвену ногу да не бих промашивао“.

Тенис 08.09.2015 | 23:45

Овим речима петоструки светски шампион у снукеру Рони О’Саливен описао је најцрње тренутке депресије са којима се суочио.

Помишљао је, према сопственом признању, да поред тога стави пластични кук јер би му осим стабилности приликом одигравања удараца, помогао да се не савија превише.

Енглез је прави пример до које границе су професионални спортисти спремни да иду како би остварили врхунске резултате. У једном тренутку толико постају опседнути успесима да изгубе додир са реалношћу, а онда настају недаће.

Многи спортисти широм света суочили су се или се и даље суочавају са депресијом и психичким проблемима , било да је у питању индивидуални или екипни спорт. Чешћи случајеви се јављају у индивидуалним спортовима где се појединци сами боре против бројних страхова.

И у тенису је слична ситуација, а питање менталног здравља прерасло је у једно од основних на АТП и WТА Туру.

За Петру Квитову све се променило захваљујући једној, једноставној СМС поруци. Био је фебруар и Чехиња је управо слетела у Катар, у Доху – следећу станицу напорне тениске сезоне. Седам месеци после освајања свог другог Вимблдона и четири месеца пошто је стигла до нове титуле у ФЕД купу, требало је да буде на врхунцу. Али нешто није било у реду. Осећала се празно, равнодушно и, што је забрињавајуће од свега, није могла да објасни зашто.

Квитова се спремала за меч другог кола против Српкиње Јелене Јанковић када је погледала поруке. Међу њима је била и она од Давида Котизе, њеног дугогодишњег тренера.

„Мислим да је добра идеја да направиш паузу. У супротном, не знам колико дуго ћеш се осећати овако“, писало је у СМС-у.

Затечена поруком, 25-годишњакиња је знала да нешто мора да уради. Размишљаја је о томе четири дана и четири ноћи док није схватила да је Котиза у праву. Њих двоје су разговарали о њеним осећањима у јануару, током турнира у Сиднеју, када је Петра умало заплакала. Била је исцрпљена – ментално и физички.

„Осећала сам се ужасно и нисам разумела шта није било у реду са мном. Победила сам Јармилу Гајдошову и осетила се као да желим да заплачем. Давид и ја смо били у лифту и рекао ми је да жели да разговара са мном. Рекла сам 'Добро, јер и ја морам да разговарам са тобом', и обоје смо мислили на исту ствар. Казао је да ме је видео са истом енергијом као са краја сезоне у Сингапуру. Одговорила сам му да сам се осећала као да је већ тада био крај сезоне, а она је тек почела. Било је веома забрињавајуће“, открила је Квитова.

Она је пропустила турнире у Индијан Велсу и Мајамију и већину времена је провела спавајући или лежећи на плажи. Када се вратила тенису у априлу, њен позитивни став опет је био ту.

Освојила је Мадрид следећег месеца (победа над Сереном Вилијамс у полуфиналу), а и упркос поразима на Ролан Гаросу и Вимблдону, поново је уживала у тенису.

„Да нисам направила паузу, можда бих сада била у кревету без жеље да се пробудим и одем на посао. Срећом, то се није десило“, признала је она у мају, током турнира у Риму.

Прошле недеље пета играчица на WТА листи открила је да пати од мононуклеозе, болести која исцрпљује енергију и не реагује на антибиотике. Доктор јој је рекао да је вероватно ‘покупила’ током пролећа и могла је да одахне јер је коначно знала због чега се осећала толико уморно, укључујући и ментални умор.

Квитова није једина – код других спортиста је ситуација много, много гора. Они врхунски, од играча америчког фудбала до крикеташа, од фудбалера до скијаша, јавно су говорили о искуствима са депресијом, нервозом, анксиозношћу, стресом и нападима панике. У последње време све је више и активних тенисера вољних да говоре о овом проблему.

Према наводима Фондације за психичко здравље, око 25 процената људи широм света пати од неке врсте менталних проблема током године. Нема разлода да тенис, спорт који тера играче до физичких и емотивних граница, буде имун на тако нешто.

Али, да ли тенис може бити рањивији од осталих спортова по питању психичког здравља? Невероватна количина новца у врхунском тенису значи да су најбољи и највише награђени. За оне изван Топ 100, где је свака недеља наставак борбе за пристојан живот, победе и порази додатно добијају на значају. Додајте и немилосрдна путовања и просту чињеницу да је тенис индивидуални спорт и он постаје још стреснији.

Американцу Мардију Фишу, о којем смо већ писали, дијагностификована је срчана аритмија 2012. године. Она је касније довела до неколико психичких поремећаја, због којих једно време није смео да напусти кућу. Његов повратак у марту 2013. године у Индијан Велсу колеге су дочекале са великим одушевљењем. Марди није играо максимално од тада јер је и даље био под терапијом. Одлучио је да ‘окачи рекет о клин’ после Мастерса у Синсинатију и УС опену, његовом последњем турниру у каријери.

„Тенис ми је због тога одузет. Имао сам посао који сам волео и у којем сам био баш добар. Био сам на врхунцу каријере и све ми је то одузето због психичке болести“, рекао је Фиш за ЕСПН током Ролан Гароса.

Фиш је 2011. године ушао међу 10 најбољих на свету, али није огорчен. Говори о својој болести у намери да помогне другима, а самим тим и себи.

„Када причам о томе делује терапеутски и на мене. То ме је мучило на почетку – нисам говорио о проблему, држао сам све унутра. Што више причам, откривам многе људе који се боре са истим ситуацијама. Што више читам и истражујем, схватам колико се Американаца се свакоднено бори са неком врстом психичких тешкоћа. То ми је дало утеху“, истакао је момак из Лос Анђелеса.

Он је морао да превазиђе баријере и пропроговори јер није постојао врхунски спортиста са којим је могао да се посаветује.

„Желео сам да то буде једна од оних успешних прича – да будем неко на кога људи могу да се ослоне, знајући да моји вршњаци и колеге који се нису изјаснили или не знају много о томе, вероватно пате од истих проблема, а да тога нису свесни. Очигледно је да сам се мучио да изнесем свој случај. Јарко желим да имам успешну причу на крају – желим да одем на УС опен и да кажем да сам изашао под сопственим условима, а не да ми је то одузето у Винстон Сејлему 2013. године“.

Многи играчи, у прошлости, али и садашњости, патили су, често усамљени, од анксиозности, стреса и депресије. То је позната прича, али је у тенису често држана иза затворених врата не дозвољавајући ником да проњушка о ономе са чим се суочава овај брутални такмичарски спорт.

Међутим, причање у јавности помаже другима, укључујући и кровне организације у спорту, да разумеју да у свету пуном стреса психичко здравље постаје основна брига.

Докторка Нерина Рамлакан ради у клиници Најтингејл у Лондону и сарађује са спортистима са бројним симптоми психичких болести, посебно код оних на чије спавање утиче. Тенисери, како она каже, осетљиви су на менталне проблеме као и сви остали спортисти, можда чак и више.

„Ако ништа, играчи морају бити свесни тога због свог карактера – обично, спорт привлачи људе навикнуте на контролу и оне који су екстремно професионални. Желе да буду на врхунцу игре, тако да стављају много притиска на себе. Када радим са спортистима, примећујем да је перфекционизам нешто што може стати на пут њиховог здравља. Да би били добри током меча морају бити перфекционисти, али до одређене границе – морате знати где да повучете линију, када да кажете: ‘Ок, то је довољно. Једноставно, мораш то да оставиш за сада’, а не да константно критикујете себе“, навела је докторка Рамаклан.

Клиф Ричи, бивши амерички Дејвис куп играч, полуфиналиста УС опена и Ролан Гароса, као и четвртфиналиста Вимблдона, познат је по борби са депресијом. Болест је постала толико озбиљна да је морао да почне да пије лекове. Ричи је казао да је контактирао многе активне и пензионисане играче како би покушао да им помогне.

„Никада нисам видео изједначен меч – или победите или изгубите, или сте горе или доле. Не постоји ништа ако ти је стало до онога што радиш. Константно путујете и борите се са ‘џет легом’, а некада и лоше спавате. Некада је ту алкохол и дрога. Играчи не желе да признају, али сви смо ми људи и знамо шта се дешава. Постоји стигма, посебно у свету спорта јер морате имати самопоуздања и бити ментално јаки. Никада не желите да се суочите са тим да можда имате сличан проблем. Често сте породично дисфункционални и изоловани од осталих“, изјавио је једном Ричи, аутор књиге „Суочавање са депресијом, најтежи меч тениских шампиона“.

Неки играчи, попут Андреа Агасија, Пата Кеша и Монике Селеш о чијем случају је већ било речи, дотакли су тему психичког здравља и депресије када су завршили каријере. У међувремену, Викторија Азаренка и Хедер Вотсон говориле су о борби приликом повреда.

Канађанка Ребека Марино, некада 38. играчица планете, званично се повукла 2013. јер је патила од депресије. Међутим, легендарна Крис Еверт (сада ради као аналитичарка на ЕСПН) имала је нападе панике пошто се пензионисала.

„После тениске каријере постала сам мајка, а ту је било много успона. Мислим да се нисам привикла на тенис после живота. Од тенисерке сам постала супруга и мајка, и можда је то живот, али нисам имала много времена да се вратим на земљу. Нисам осећала никакву врсту анксиозности или депресије док моја деца нису порасла. Двоје од њих троје отишло је од куће и остала сам сама, морала сам да се суочим са собом. Једноставно, много радите и идете на бројне терапије. Анксиозност је повезана, можете постати психички болесни. Имала сам нападе панике. Држала сам све у себи толико дуго и тако се осећала због свог живота и тениса. Таква сам била на терену, али када сам престала да играм, морало је негде да изађе. Све што сам држала унутра је некако изашло напоље“, признала је Еверт.

АТП и WТА помогли су играчима који се боре или су се борили са сличним проблемима. Иако АТП нема званичног психолога као WТА, често шаље тенисере на процену и третмане.

„Наши турнирски психолози и психотерапеути су у сталном контакту са играчима током године. Када играч изрази психолошке бриге, ми имамо инфраструктуру која га води до прикладног терапеута. Када су турнирски физиотерапеути и психолози забринути за психичко и емотивно здравље играча, препоручимо му да потражи помоћ и асистирамо приликом покретања адекватне неге. Наши физиотерапеути и психолози су у блиском контакту са играчима и када виде неки узнемирујући знак, одмах покрећу акцију за прикладну помоћ“, изјавио је Сајмон Хигсон, портпарол Асоцијације тениских професионалаца.

Кети Мартин ради за WТА асоцијацију и помаже играчицама да се навикну на јединствену природу Тура. Један од директора за помоћ тенисеркама верује да тенис представља огледало живота.

„Стресне ситуације могу да се десе свакоме, попут смртног случаја у фамилији, нечије борбе са канцером или пресељења. Кроз све те ситуације људи пролазе. Ако узмете рекет у руке не значи да имате чаробни штит који вас брани од свега осталог“, наводи Мартин.

Она упознаје сваку нову играчицу на WТА Туру чиме је проширен систем уведен 1995. године. Играчице уче о психичком здрављу, посебно на почетку и крају каријера, када привикавање на нормалан живот може бити тежак.

„Имамо много превентивних програма како бисмо помогли играчицама, посебно када долазе – када су младе, морају да прођу кроз период привикавања на средину. Такође и на крају (каријере), када је у питању излазна транзиција. То су периоди када се многе промене дешавају“.

Ричи верује да би пракса уведена од WТА могла да буде пример за остале спортове.

„Нешто слично би можда АТП требало да уведе, ако већ нема на ‘столу’. Ако је водећи у овој области, тенис би могао да буде сигнал и да да себи много више кредибилитета, уз промоцију спорта“, сматра Ричи.

Фиш познаје многе тенисере и тенисерке са сличним проблемима и жели да помогне свакоме ко жели.

„Много је лакше када се о томе говори. Што више људи буду желели да о томе говорим, више ћу рећи. ‘Ево мог броја телефона, позови ме у сваком тренутку. Хајде да разговарамо о томе, хајде да разговарамо о притисцима и твојим страховима’. Добро је да могу да помогнем пријатељима и колегама, и да им помогнем да разумеју оно кроз шта сам и ја прошао. То је нормално, може се победити – у питању је свакодневна борба, али морате да нађете свој мехур и да се у њему осећате комфорно. То ће умногоме помоћи “, закључио је Фиш.