Анализа: Да ли им истиче вријеме за велике ствари?

Предвиђали су им поход на број један, завршнице Грен слем турнира, али од тих најава и предвиђања није било ништа.

Тенис 07.09.2015 | 23:45
Анализа: Да ли им истиче вријеме за велике ствари?

Кеи Нишикори, Григор Димитров и Милош Раонић веома су добри тенисери, али не могу да се приближе најбољима на свету и да конкуришу за највеће титуле.

Прошла година дала је озбиљне назнаке да би коначно могли у континуитету да се носе са самим врхом светског тениса, али ове сезоне практично су невидљиви. Какве су њихове шансе у Њујорку?

Кеи Нишикори најбоље се држи, мада су за њега и очекивања била сразмерно већа после пласмана у финале УС опена. Сада, годину дана после тог успеха, Кеи није направио никакав додатни пробој.

Истина, четврти је на свету, освојио је и три титуле (Мемфис, Барселона, Вашингтон), али је затајио на највећој позорници – прелаки порази у четвртфиналима Грен слем турнира (у Мелбурну од Вавринке, у Паризу од Цонге), повреда на Вимблдону и два рутинска пораза од Марија у полуфиналима Мастерса (Мадрид и Роџерс куп) нису оно што је Јапанац очекивао.

И не само очекивао, већ је то знатно мање од онога што објективно може. Недавно је Изнер говорио са одушевљењем о Кеијевој игри са основне линије рекавши да је чак и Ђоковићу претња. И заиста, Нишикори је врло брз, проналази прилично оштре углове и може да мења правац како му се прохте. Сервис му није баш најјачи, али прецизан је, разноврстан и донекле потцењен у расправама тог типа.

Ипак, крхко тело не дозвољава му да често игра на највишем могућем нивоу. Деловало је да је прошлогодишњи УС опен место у којем је показао да може – у исцрпљујућим мечевима у пет сетова добио је Вавринку и Раонића, а затим и Ђоковића.

Таман је заређао са добрим играма, освојио Вашингтон и стигао до полуфинала у Монтреалу, али је онда због повреде прескочио Синсинати. Додуше, то не мора ништа да значи, у шта смо се уверили и прошле године – мало је недостајало да Нишикори откаже учешће на УС опену, а онда је стигао до финала.

Није се на прави начин Кеи изборио са притиском после тог великог резултата, што се посебно видело у Аустралији и у Паризу. Такође, утисак је да олако одустаје када није све идеално – истински шампиони играју и са одређеном нелагодом и боље подносе бол, извлаче мечеве у којима не блистају и увек верују у тријумф, колико год ситуација и субјективни осећај на терену говорили супротно. То са Кеијем није случај.

Нишикори ће у Њујорк доћи са радосним сећањима на прошлу сезону, а то уме благотворно да делује на игру – амбијент у којем је већ постигнут успех даје сигурност тенисеру да може да га понови. Зато је, између осталог, толико тешко добити Ђоковића на Лејверу, Надала на Шатријеу и Федерера на Централном терену Вимблдона.

И Григор Димитров је прошле године најавио да би напокон могао да направи кохерентну целину од своје често хаотичне игре. То се пре свега видело на Аустралијан опену и на Вимблдону. У Лондону је елиминисао Марија, а од Надала у четвртфиналу Мелбурна и од Ђоковића у полуфиналу Вимблдона доживео је поразе по истом калупу. Четири тесна сета у којима се равноправно носио са њима и тачно се осећало да му недостаје зрнце искуства, храбрости и среће да направи изненађење.

То зрнце требало је да се појави у следећој сличној прилици, али Димитров је себи није омогућио. У Њујорку је на разочаравајући начин испао од Монфиса, а то је био само увод у ужасну 2015. годину.

Некада осми тенисер планете испао је из Топ 20 (сада се поново вратио), пролазио је кроз приватне проблеме, а на терену је деловао изгубљено и често је губио од противника који му квалитетом нису ни близу (Херисон, Куевас, Џонсон...). Ове сезоне скор му је сиромашних 26-16, без иједног полуфинала Мастерса или четвртфинала Грен слема.

После пораза од Гаскеа на Вимблдону прекинуо је сарадњу са тренером Роџером Рашидом и сада покушава да игру поново доведе у ред.

Игра у Синсинатију била је охрабрујући знак, победио је Росола и Поспишила, а затим је у трећој рунди имао меч лопту против Ендија Марија, да би на крају ипак изгубио. Упркос томе што се завршило поразом, Димитров одавно није изгледао као да тачно зна шта хоће на терену као у том окршају са Шкотом.

Био је то вероватно најлепши меч турнира, а Бугарин је показао да свој несумњиви таленат може да стави у функцију праксе. Да игра и сврсисходно, а не само атрактивно и непредвидљиво. Наравно, било је ту и пропуста у доношењу одлука, понеког олаког промашаја, али генерално је Димитров деловао зрело и било га је уживање гледати.

Тешко је рећи из ове перспективе, али ако га жреб и срећа послуже, можда би баш предстојећи УС опен могао да буде место на којем ће се 24-годишњи Григор поново уздићи.

Нажалост, ситуација је много јаснија са Милошем Раонићем. Због повреде стопала није се на адекватан начин припремио за текућу сезону, правио је и принудне паузе, а осим четвртфинала Аустралијан опена и полуфинала Индијан Велса, није направио ниједан иоле запаженији резултат. А и у тим мечевима је прилично лако губио, у Мелбурну од Ђоковића, у Калифорнији од Федерера.

Раонић тако није успео да гради на одличним резултатима из прошле године, када је на Вимблдону стигао до полуфинала, добио Федерера у Паризу и умало изненадио Ђоковића у Риму.

И у Монтреалу и у Синсинатију губио је у првим мечевима које је играо, од Карловића и Фелисијана Лопеса, па је јасно да је Раонић у проблему са самопоуздањем и да је ситуација далеко од идеалне пред последњи Грен слем турнир у сезони.

Тек када буде потпуно спреман и успе да се врати на ниво од раније, Милош ће морати да поради на одређеним сегментима у игри који би га учинили барем мало свестранијим, као и да тактички игра мудрије. Онда би и његов сервис, снажан и разноврстан, био још значајнији у менталном надметању са противницима.

Тенденција је таква у тенису да и старији играчи бележе све боље резултате, уосталом Вавринка је своје Грен слем титуле освојио са 29 и 30 година, тако да за трио рођен у периоду од 1989. до 1991. године има још времена, и те како. Ипак, Ђоковић и Мари не делују као да ће попустити у скорије време, па ни Федерер, а млађи у виду Кирјоса, Тима, Ћорића и осталих већ надиру.

Видећемо хоће ли тзв. “средња генерација“ бити прогутана или ће и они дочекати својих пет минута.

Коментари / 0

Оставите коментар