Арапи углавном купују српску земљу

Због чега је БиХ постала једна од најатрактивнијих дестинација за држављане арапских земаља, по којем основу привремено и стално бораве у БиХ и како су покуповали цијела насеља у Сарајеву, Илијашу, Тарчину, Брези, Пазарићу.

Република Српска 04.09.2015 | 08:05

Недјељно је послијеподне, популарно сарајевско излетиште Врело Босне врви посјетиоцима који су одлучили барем накратко побјећи од градске спарине. На самом улазу у парк, на травњаку испод паркинга, мушкарац, жена и дијете клањају намаз.

Нико на њих не обраћа пажњу, пролазници обазриво скрећу погледе, нико се не усуђује рећи им да је мјесто које су одабрали за обављање свог вјерског обреда потпуно неприкладно. Уосталом, овакви призори постали су посљедњих мјесеци сасвим уобичајени на Врелу Босне.

Највећи број излетника је арапског поријекла, а много је оних који долазе из Кувајта и Катара и нису само туристи. У насељима на рубним дијеловима Сарајева и недалеко од града купили су земљу и куће, и одлучили ту остати.

Илиџански угоститељи и улични продавачи о арапским туристима, као и новопридошлим становницима њиховог насеља углавном говоре прилично суздржано.

Негативни коментари најчешће се могу прочитати на фејсбуку и интернет-порталима. Затечени рапидном промјеном демографске слике која је у том дијелу града најочигледнија, поједини становници Илиџе ово су сарајевско насеље у шали прозвали „Уједињени Илиџански Емирати.“

Арапи нам највише и купују, иако су много мање дарежљиви него што се то обично мисли, каже једна продавачица са Илиџе. Воле да се цјењкају и неће баш тако лако дати свој новац.

У насељу Поповићи у Општини Илијаш прије рата живјели су искључиво Срби. Након што су отишли из села, пусто је остало 150 дунума земље које су пријератни становници Поповића продали фирми ММ Унитед, регистрираној у Вогошћи, чији је директор извјесни Ахмед Кубат.

Кубат заступа инвеститоре из Кувајта који су унајмили грађевинске фирме из БиХ и на поменутој локацији изградили 48 кућа.  

Свака кућа има површину од око 100 квадратних метара. Градња је скоро завршена, остали су још само финални радови и асфалтирање сеоског пута. Први становници новоизграђеног арапског насеља, како сазнајемо, требали би се уселити почетком наредне године. Међутим, нико тачно не зна ко су ти људи, за кога раде, нити по којем основу ће боравити у нашој земљи.

Акиф Фазлић, начелник Општине Илијаш која је издала све потребне грађевинске сагласности, неодређено каже да ће корисници ових објеката бити они „који могу регуларно боравити у држави БиХ, те да се насеље гради на бази свих проведених процедура и дозвола.

Поповићи су само једно од бројних мјеста у околини Сарајева гдје су инвеститори махом из Катара, Кувајта и Саудијске Арабије купили земљу.
У њиховом су власништву и куће и имања у Тарчину, Брези, Пазарићу, Раковици, Доброшевићима, Осенику, Локвама, Соколовић Колонији, Љубинићима.

На подручју Општине Илиџа највеће насеље за Арапе гради се на подручју Надосјека. Инвеститор је кувајтска фирма Алдијар.

На простору од око стотину дунума ничу 74 куће и три стамбене зграде. Гради се и џамија, али без мунаре, због близине аеродрома и честих надлијетања авиона. Цијена једне куће износиће од 150 до 200 хиљада марака, што је је за људе који долазе из арапског свијета изузетно повољно.

Мјесто гдје се гради ово насеље прилично је завучено. До њега се стиже макадамским путем, а са ове локације пружа се прекрасан поглед на Сарајево.

Општина Илиџа прије неколико година изградила је комплетну инфраструктуру у овом крају - водовод, канализацију, резеревоар за воду од пет хиљада литара и уличну расвјету.

Поред овог комплекса који је у изградњи, Арапима је у посљедњих годину дана у Надосјеку продато преко 350 дунума земље.

Сњежана Јанковић, коју смо затекли испред њене куће у овом насељу, каже да су све њене комшије, углавном Срби, продали земљу, а она ће своју продати половином септембра, када очекује да стигне купац из Катара са којим је већ договорила продају.

Земљу ће продати за 30 хиљада марака по дунуму.

На питање зашто продаје имање, Сњежана одговара: „Шта да радим, овдје ме више ништа не веже. Скоро све моје комшије су продале своја имања: комшије Ракићи око 40 дунума, Братићи исто толико, Шкркари око 40, двије породице Јанковића око 110 дунума... Комшије са имањем продају и куће, шуме... Жали Боже што морам, али нема друге. Прије рата овдје су живјели попови Јокановићи и Милићи. Они су направили цркву на Врелу Босне и давно су одселили. Једино Душан Јанковић неће да им прода своју земљу.

Сњежана планира да са породицом пресели у Србију. „Од добијеног новца купићу два стана. Један сину у Београду, а други на Фрушкој Гори, гдје планирам да живим“, каже.
Земљу је у овом насељу продао и познати пјевач Сеид Мемић Вајта. На 14 дунума, који су њему донедавно припадали, почела је градња шест вила. У овом крају налази се и православно гробље, а Арапи су, како сазнајемо, понудили новац да се оно измјести.

Извор: Независне