Анализа: Десет разлога због којих Партизан није у ЛШ...!

Утисак је да црно-бели нису елимисани у среду вече, већ знатно раније... Ево због чега...

Фудбал 29.08.2015 | 00:00

Боље је овако. Замислите да смо их којим случајем преварили, избацили, довели у Београд Реал или Барсу... Трпели бисмо понижења сваке друге седмице. Зар је потребно да нам, онакви какви су – а не знају да стану – дају девет комада по утакмици? Једноставно, нисмо за Лигу шампиона.

Овако је гласио само један од многобројних коментара у источној ложи стадиона у Хумској 1 већ после првог полувремена утакмице Партизан – БАТЕ (2:1). Полувремена у коме су Белоруси демонстрирали рутину и снагу, а црно-бели слабости које су их овог лета пратиле и оголели по њихово навијаче болно, а за српску спортску јавност реално, сазнање: немају квалитет да се такмиче ни с екипом која ће у групну фазу елитног купа бити жребана тек из четвртог шешира.

Колико год деловало парадоксално, Партизан није испао у среду вече. Елиминисао је сам себе још у Борисову у уторак 18. августа, кад је неспретни, али оправдани црвени картон Марка Јевтовића створио бројчану предност у корист домаћина и гурнуо Парни ваљак на странпутицу. Све до тог тренутка деловало је да може, да нема баш превелике разлике између српског и белоруског првака, али испоставиће се да је тај естетски доживљај заправо фатаморгана, јер је БАТЕ у свему – организационо, фудбалски, финансијски – испред. Не само Партизана него свих клубова Суперлиге заједно и зато заслужује да буде део елите. Опет.

А шта је све Партизан коштало Лиге шампиона?

1) Искључење Јевтовића је направило двоструку штету екипи из Хумске. Донело му је играча мање у првој утакмици, што је искористио 15 минута пре краја Гордиејчук да постигне гол главом баш с места на коме је требало да га чува новајлија из Новог Пазара. Поврх свега, непромишљеност Јевтовића (да хоће, млади фудбалер и црно-бели би морали да буду поштени сами према себи, јер је судија Крег Томсон опростио Јевтовићу црвени картон знатно пре старта у надокнади првог полувремена) условила је ланчану реакцију у реваншу. Зоран Милинковић је прибегао алтернативном решењу, промовисао Сашу Лукића у дебитанта, али је ускратио креацију и спутао офанзивне карактеристике фудбалера какви су Стефан Бабовић и Дарко Брашанац, вративши их на дефанзивније позиције, па се у томе крије део одговора на питање зашто је домаћин у среду био безопасан све док се на терену није појавио – Саша Илић.

2) Статус легендарног капитена друга је полазна тачка у анализи Партизановог неуспеха у квалификацијама за Лигу шампиона. Човек који иза себе има два пласмана и више спортског знања од осталих фудбалера црно-белих заједно мора да почне сваку утакмицу, јер с њим на терену екипа делује убојитије. Мирније. Комотније. Уз све уважавање тимских му колега, човек који ће 30. децембра прославити 38. рођендан толико одскаче од осталих да не би смело да се поставља питање да ли ће играти. Већ само – с ким?

3) То је можда и кључ застоја на последњем степенику квалификација, јер су и стручни штаб и управа Партизана од почетка лета знали где шкрипи и које позиције захтевају ургентно решење, а нису успели да их додатно ојачају. Олако су пустили Владимира Волкова не понудивши му наставак сарадње, иако је сад јасно да се њему нису и не би десили пропусти којима је склон Немања Петровић. Нису успели из два покушаја да доведу Марка Ломића, који их је у последњи час изиграо и прекршио договор и оставили су леву страну незаштићеном, па су преко њега нападе градили и Стеауа и БАТЕ. Недостатак на позицији левог бека прописно је уздрмао црно-беле.

4) Руководство Парног ваљка је погурало на излазна врата Бранка Илића, способног да закрпи све позиције у одбрани, и колико се огрешило о репрезентативца Словеније можда се најбоље види по податку да ће он играти у Лиги шампиона. Са казахстанском Астаном. Слично важи и за Николу Дринчића. А као подршка добром, али и даље неискусном Марку Јевтовићу није доведен нико. Ван домашаја је остао и Бранислав Јовановић из Хапоел Акре. Озбиљнија имена да не помињемо...

5) Генерално, план да се ангажују играчи без обештећења осветио се Партизану у предворју спортског, али и финансијског раја. Сви фудбалери који су овог лета стигли међу црно-беле учинили су то као слободни играчи, али Лига шампиона је сувише озбиљно такмичење да у њега може да се уђе помоћу чаробне лампе, коју је довољно само протрљати, па да из ње излети дух и донесе 14.000.000 евра. Тако нешто успело је само 2010, ал’ не бива сваке године.

6) Последњи пут кад се пласирао у Лигу шампиона Партизан је имао „убицу“ од нападача какав је Габријел Клео. Сад има Валерија Божинова. О разликама и доприносу Бразилца и Бугрина нема смисла дискутовати, јер – све је у ставу, „у глави“. Клео је тог лета клечао пред тадашњим председником Драганом Ђурићем траживши да га пусти у Лацио, а кад је овај то одбио, као да се наљутио и испалио рафал од осам хитаца у мреже Пјуника, Хелсинкија и Андерлехта. Божинов је на шест утакмица једном шутнуо у оквир гола!?

7) После тога се, наравно, мора поставити и питање одговорности стручног штаба који је упорно форсирао играча који ништа не доноси, а с друге стране и сам је Зоран Милинковић признао да мора више. А за то време му на клупи седе Никола Трујић и Иван Шапоњић, у сваком смислу ове сезоне кориснији од Бугарина. Тренер црно-белих би требало да одговори и на два конкретна питања: због чега ни у Борисову ни у Београду није извршио трећу измену и покушао да свежом крви размрда екипу, као и шта је разлог упорног форсирања једног те истог система игре, који не мења ни током утакмице, па Партизан – без обзира колико јак био на домаћој сцени – повремено постаје заточен у својим, у основи добрим, идејама.

8) БАТЕ је у Лигу шампиона ушао с играчем кога је нашао у Србији, у Лучанима. Док је изгледало да се Партизан и Црвена звезда утркују ко ће довести штопера склонијег киксевима – па се тако у Хумској обрео Фабрисио, а на Маракни нешто раније Мбођ – клуб из белоруског града од 180.000 становника је из Младости довео фудбалера о коме на Топчидерском брду могу само да сањају. Немању Милуновића. Нигде не постоји меродаван податак колико га је платио, али новац у овом случају и није толико важан, колико озбиљан скаутинг и процена стручњака да некадашњи фудбалер Борца има квалитет да игра на високом нивоу. Оном на коме Бразилац и Сенегалац још нису показали. И питање је да ли ће. А Партизан је морао још једног озбиљног штопера да има у ротацији.

9) У Партизану су доста наде полагали на Андрију Живковића. Оправдано, јер је после освајања Првенства света на Новом Зеланду играо с огромном количином самопоуздања и залудео одбрану Стеауе, али су изјавама после тога меча – што из клуба, што ван њега – натоварили на плећа 19-годишњег везисте огромно оптерећење. Да он мора да реши двомеч са БАТЕ-ом. И да ће му бити понуђено 1.000.000 евра да остане у Хумској ако уведе клуб у Лигу шампиона. Рефлектори уперени на младог аса представљали су оптерећење с којим у овом часу није могао да се носи, па је можда зато и промашио три зицера која обично од шале реализује.

10) На крају, а за озбиљне екипе на почетку, црно-бели можда имају „најтању“ клупу у последњој деценији. Сем Николе Трујића и Ивана Шапоњића који су бар мало прилика и добили - а чини се да су заслужили више - стручни штаб остале играче не користи у ротацији. Притом, многима је зачуђујуће како бар међу 18 нема једног од најстандарднијих фудбалера из минуле сезоне Петра Грбића.