Забрањено причање анегдота о Титу

Неколико анегдота о Јосипу Брозу Титу који је волио да се тајно искраде и из "Плавог воза" и од обезбјеђења и да пије с Бачкопланчанима у велелепном хотелу "Турист".

Србија 22.08.2015 | 16:00

Жандар у служби партије

Прије рата Тито је често путовао на састанке по земљи, а и изван границе, па се увијек служио фалсификованим исправама. Једном је тако путовао на важан партијски задатак под именом инжењера Костањшека. Случај је хтио да се у његовом купеу нашао неки жандарски наредник, врло разговорљив и знатижељан. Тито је био отмјено одјевен, с рукавицама и шеширом, па је жандару вјероватно годило да разговара с тако углађеним господином.

Тито је врло спретно одговарао на сва питања, истичући како има да обави неки врло важан државни посао. Стигавши на одредиште, Тито се поздрави с наредником и хтЈеде изаћи, али овај дохвати њего ковчег и понесе му га до перона. ПрИЈе него што ће се вратити у вагон, жандар салутира и пожели Титу:

"Па гледајте да добро обавите онај важан посао".

"Будите без бриге, трудит ћу се", одговори Тито.

Спасла га беба

Због све већег прогона комуниста 1934, Јосип Броз је кренуо преко Беча у Совјетски Савез. У купеу брзог воза који се приближавао Марибору, с Брозом се возила нека Аустријанка држећи у наручју мало дијете. Кад су на граници ушли у воз полицајци и затражили пасоше, Аустријанка је замолила Броза да јој придржи дијете.

Дошао је ред и на Броза да покаже своју исправу. Путовао је под лажним именом чешког инжењера Томанека, с не баш најбоље фалсификованим пасошем. У тренутку кад је предао пасош полицајцу, осјетио је нешто топло у крилу. Брзо је подигао дете и на свијетлом одијелу угледао овећу мрљу – беба га је умокрила. Полицајци су се слатко насмијали и само површно прегледали Брозов пасош те без опасности пређе границу.

Нека пита пролетере

Врховни штаб се у вријеме пете непријатељске офанзиве, 1943. нашао у тешком положају, само неколико стотина метара од непријатељских линија. Члан британске војне мисије, капетан Деакин пришао је с тумачем Титу и упитао:

"Каква је ситуација?"

Кад су му показали гдје се налази непријатељ, узбуђено је рекао:

"Па што се не предамо?"

Кад је тумач превео Титу Деакинове ријечи, врховни комадант одговори:

"Реци му, нек оде к Првој пролетерској, па ако се они сложе да се предамо, слажем се и ја".

Кад се Тито не обрије
У јединицама око Врховног штаба Титова је уредност била управо пословична. Без обзира на ситуацију, увијек је налазио времена да се обрије. У току пете офанзиве, на Зеленгори један од бораца примијети да се тог јутра Тито није обријао па ће свом другу:

"Е, мој друже, мора да смо запали у гадна г...., кад се друг Стари није ни обријао".

Ех, и ти си ми неки војник

У петој непријатељској офанзиви друг Тито је био рањен у руку. С једном руком у завоју и штапом у другој руци, без машинке од које се ријетко растајао, ишао је са члановима штаба и својом пратњом преко планинског превоја. На уској стази сусрели су старицу. Шалећи се, Тито јој рече нека се уклони да може проћи војска. Старица га одмјери од главе до пете, па промрси:

"Ех, и ти си ми неки војник, кад ни пушке немаш!"

Праведни судија

У току народноослободилачке борбе, на ослобођеној су се територији, у тренуцима предаха, организовали разни спортски сусрети. Тако се једном приликом играла фудбалска утакмица. Игра је била поприлично нечиста, судац неодлучан и недослиједан, па је често долазило до препирки и прекида игре. Титу, који се налазио у публици, досадило то непрекидно објашњавање, па изненада уђе у игралиште, узме од суца пиштаљку и обрати се играчима:

"Да видимо сада хоће ли се неко противити одлукама судије?"

Узајамно разумијевање

Године 1944. Тито је посјетио Вршац и нека околна села па се занимао како народ живи, како се слажу са својим сусједима.

"Па, ето, слажемо се… Само, друже Тито… краду нам коње!"

"А што ви на то?"

"Па и ми њима крадемо коње."

"Е, онда добро", смјешка се Тито, "значи, постоји обострано разумијевање."

Крив је Минић

Једном се приликом повела ријеч о томе како је француски предсједник Шарл де Гол био љут на југословенске комунисте што су четничког вођу Дражу Михаиловића послије рата осудили на смрт. Де Гол је, наиме с Дражом својевремено био полазио војне науке на гласовитој академији у Саинт Циру, па је држао умјесним да изрази своје негодовање.

Слушајући тај разговор, којем је присуствовао и Милош Минић, Тито у једном тренутку добаци, показујући на Минића:

"Па нека позове на одговорност главног 'кривца', он је био државни тужилац на суђењу Дражи…"

Најбољи потез

У националном клубу штампе у Вашингтону, Тито је 29. октобра 1970. одговарао на питања америчких новинара. Захваљујући Титовој пословичној лежерностии приступачности, убрзо је успостављен присан контакт и срдачна атмосфера. Својим духовитим и садржајним одговорима, Тито је имресионирао и најпровокативније представнике "седме силе".

"Господине, предсједниче, шта представља највећи позитиван резултат Никсонове посјете Југославији?

То што сам ја данас у Америци", лаконски је одговорио Тито.

Тито и Стаљин

Јосип Броз Тито, предсједник Југославије, је био љубимац Запада, прихватљиво комунизма и једнако пријатељ државника као и краљевских фамилија. Али архитекта "братства и јединства", који још буди носталгију међу многима у бившој Југославији био је заклети непријатељ већине Срба који су избјегли у Британију послије Другог свјетског рата. Они су своје непријатељство дијелили са неочекиваним сарадницима.

Послије раскида односа између Југославије и СССР 1948., Тито није био најпопуларнији револуционар иза гвоздене завјесе и у неколико наврата Стаљин је, наводно, покушао да изврши његову асасинацију. Наводи се да је Тито био приморан да отворено пише Стаљину:

"Престани да шаљеш плаћене убице да ме убију. Већ смо ухватили петорицу, једног са бомбом, једног са пушком… Ако не престанеш да шаљеш убице, ја ћу послати једног у Москву и нећу морати да пошаљем другог."

Не зна се шта је Стаљин на то одговорио.

Случајни сусрет

Док је служио као поднаредник у Српској жандармерији у току њемачке окупације у септембру 1944, млади војник је био послат са још двоје колега да уручи писмо присталици краљевске власти, четнику војводи Николи Калабићу који се борио против партизана код Тузле. У току пута набасали су на човјека у шуми обученог беспријекорно и очигледно од неког значаја па су застали да одлуче шта да раде.

Један од млађих војника рече: "Хајде да га убијемо, он има нове чизме, а моје су већ изношене, могао бих узети његове". Међутим поднаредник је одбио приједлог ријечима: "Нећемо узети живот због тога". Он је такође посумњао да господин мора да има пратњу у близини, јер није показивао знаке страха нити је уопште проговорио, тако да су га пустили да оде.

Касније кад су се срели са четницима војводе Калабића, речено им је да је битка са партизанима жестока и да су четници веома подстакнути знањем да Тито предводи трупе и да би жељели да га елиминишу.

У том тренутку млади поднаредник је знао да је то био Тито на кога је набасао у шуми и да је имао прилику да га убије.

Тито инкогнито

Послије Титове смрти 1980. почеле су да се шире приче цијелом Југославијом да је он у ствари био дублер, замјењен од стране Руса или Американаца прије или у току Другог свјетског рата и да он није био Јосип Броз рођен у Кумровцу, у Хрватској 1892. године. Наводно, Тито је погинуо на Сутјесци или у авионској несрећи послије њемачког напада на његово упориште код Дрвара или да је био замјењен док је боравио у Русији.

Дугогодишњи српски пребиваоци из Бедфорда се сјећају ветерана Другог свјетског рата, Вучковића који је живио међу њима и који им је причао приче о времену кад је био стациониран у Загребу. Као наредник жандармерије крајем 1920., ухапсио је младог Јосипа Броза и сјећа се да није имао три прста на десној руци. Тито који је касније постао предсједник Југославије је имао све прсте и чуло се да је свирао и клавир.

Тито је био активан у Комунистицкој партији Југославије, која је тада била илегална организација и постоји евиденција да је био ухапшен и да му је суђено 1928. Да ли су то само балкански завјеренички гени упослени прековремено?

Титове гозбе

Чини се да су књижаре у Србији преплављене куварима који описују шта је Тито јео и са ким.

У 1979. у току његове посљедње стране посјете, Тито је посјетио Ирак и имао прилику да буде угошћен са Садамом Хусеином.

Садам је припремио очекивани багдадски ђувец и урме у сирупу као дезерт. Нажалост, не зна се о чему су два диктатора разговарала у току вечере.

У 1972. Југославија је била прва комунистичка држава посјећена од стране краљице Елизабете Друге која се такође гостила са Титом. Лесковачки уштипци су били на менију уз кајмак и погачу, урнебес салату и све је то било сапрано са домаћом ракијом.

Наводно краљици се допао лесковачки роштиљ и начин на који је био сервиран. Слике са вечере приказују часе на столу у облику гумених (Велингтон) чизама. Немамо потврду о могућим коментарима о часама.

Новинар платио Титу ручак

У подземном пролазу на Теразијама, који је отворио Јосип Броз Тито, био је инсталиран и дотад невиђени апарат за печење пилића, који је радио аутоматски кад се у њега убаци динар, који је тад био "велик као кућа"!

Организатори свечаности су пожељели да печено пиле из аутомата први проба предсједник Републике:

"Ја немам динар", рекао је Тито, а и његова супруга Јованка није имала пара, па је организатор упитао присутне новинаре може ли ко од њих да помогне у разрјешењу неочекиване тешкоће?

"Имам ја", јави се први новинар Љубиша Милановић.

Послије су колеге завитлавале Љубишу како несвакидашњу инвестицију није најбоље искористио написавши, на пример, фељтон с насловом "Како сам Титу платио ручак"!

У то вријеме, а нарочито послије Титове смрти, многи који су се само нашли у близини доживотног предсједника писали су о томе не само чланке, него и књиге добро их уновчивши притом.

Извор: Балкански прес