БиХ у канџама ПТСП-а - последице

Стручњаци процјењују да су ратна дешавања у БиХ утицала на ментално здравље око 1.8 милиона становника, што је половина грађанства БиХ, а да је 400.000 обољело.

Босна и Херцеговина 20.08.2015 | 08:12

Стручњаци апелују а институције занемарују проблем.
Посттрауматски стресни поремећај или ПТСП, првобитно познатији као „вијетнамски синдром“, није само проблем бивших ветерана, него и просјечног босанскохерцеговачког грађанина, упозоравају стручњаци.

Овај дуго игнорисан психолошки поремећај, настао као посљедица изложености стресним доживљајима, оцјењују психолози и социолози, имаће дугорочне и тешке посљедице на босанскохерцеговачко друштво. Међутим, како се чини, институције немају разумијевања за трауме и предрасуде које трпи готово половина грађана.

Рат сам провела у Мостару са двоје мале дјеце у страху да ми граната не погоди стан, стрепећи да ми не погине муж. Како би ви описали моје стање?", каже и пита госпођа из Мостара, вадећи из торбице „Xанаx“ од 0,5 милиграма, њен спас од паничног страха од звука сирене хитне помоћи или праска аутомобилске издувне цијеви. Не жели се фотографисати, не жели да јој буде објављено име и каже: Ово је мали град, сви би ме сматрали лудом, а можда и јесам.

Она се убраја у групу која броји готово пола становника БиХ који и данас трпе посљедице рата. Истовремено, у БиХ не постоји ни једно удружење цивилних особа обољелих од ПТСП-а као ни мјеродавне институције које се баве искључиво овом проблематиком.

Психолог Марко Ромић, специјалиста трауматске психологије Дома здравља Мостар, каже да у њихов Центар није дошла цивилна особа с тим поремећајем, али је потпуно сигуран да их је јако велики број.

Овај психолог поједностављује: "Када смо били у рату жељели смо да престане и имали оптимизма у будућност. Данас смо суочени с тим да то није оно што смо очекивали, мање је оптимизма и не видимо излаз".

Једна од погрешака, додаје, било је и масовно пензионисање врло младих људи, без могућности њиховог запошљавања и стицања осјећаја друштвене корисности. Он каже да, када се говори о ПТСП-у, помисли се на војнике те се не сматра да се синдром може развити и код цивилног становништва.

Истиче да је управо породица она која је посредно трауматизована.

Врло чести су случајеви да су у породицама гдје је обољели истовремено и особе који пате од анксиозних потешкоћа, али наш систем то не класификује, каже овај психолог. Ромић не очекује превише од државних органа: Људи који су задужени и баве се креирањем политика и социјалне заштите често нису свјесни проблема и често су некомпетентни. И када би укључили све одговорне стручњаке, немамо потенцијала пред оволиким проблемом.

На посљедице ПТСП-а на цјелокупно босанскохерцеговачко друштво, али и на будуће генерације упозорава и доц. др Земир Синановић, професор са Универзитета у Зеници и аутор бројних стручних радова о овој и сличној проблематици.

Он распрострањеност синдрома ПТСП назива „друштвеном бомбом“, оцјењује да ће се БиХ ускоро суочити и с новим обликом овог синдрома.

Управо породице у којој је неки члан патио од овог поремећаја креирају нови облик - трансгенерацијски ПТСП. Оболијевају нам дјеца која нису била у рату јер усвајају модел понашања обољелог члана обитељи и примјењују га у друштву, а сутра у својој породици", оцјењује Синановић за ДW.

Подсјећа да је у посљедњих 20 година, самоубиство извршило чак 5.000 ветерана - 3.000 ветерана Војске Републике Српске (ВРС), 1.500 ветерана Армије БиХ и 500 ветерана ХВО-а.

Ветерани су у већини заиста часна популација и наравно да су разочарани и дискриминисани и не могу схватити ревидирану љествицу вриједности гдје је најврједнији онај који је на сумњив начин стекао или стиче богатство. Тај осјећај безизлазности може исходити деструкцијом, што је врло опасно", коментарише проф. Синановић.

Присјећа се и трагичног случаја када је ветеран, оставивши опроштајно писмо, извршио самоубиство јер дјетету није могао дати новац за ужину у школи.

Има ли БиХ рецепт за оздрављење бх. друштва? Само мултинационални, научни тим, научно посматрање цјелокупног друштва и јасне смјернице дјеловања могли би релаксирати стање. Нико други, само наука, закључује проф. Синановић.

С друге стране, проф. др сци Есад Бајтал коментирише:

Сви смо ми на бројне начине потпуно болесни, а све је посљедица политика и етнодемократија које се малигно шире нашим простором. Наравно да број обољелих није занемарив и да ће то стварати велики друштвени проблем, тим прије што је овдје све колабирало, укључујући и здравство", каже овај социолог за ДW.

Проф. Бајтал узроке проналази у, како каже, ионако лошем и јадном животу већине грађана БиХ, понижених и изневјерених у властитим надама.

Док год владају етноси са својим интересима и слијепим погледима на будућност и политикантством без политике, наше су шансе врло мале. Са или без ових 400.000, колико се претпоставља да их је обољело од ПТСП-а, закључује проф. Бајтал.

Извор: Бука