Анализа - видео: Како је Билбао скинуо ''проклетство'' и освојио Суперкуп?!

Проклетство Марадониног касапина је скинуто после 31. године: Баскијски лав је победио после хиљаду битака! Атлетик Билбао је пре више од три деценије у крви освојио трофеј који ће им бити последњи све до чуденсеновчи на Сан Мамесу и реванша на Камп Ноу. Оно што нису успели Урсаиз, Ечеберија, Гереро и остале легенде, успео је Карлос Гурпеги.

Фудбал 19.08.2015 | 23:45

Ривалство Реал Мадрида и Барселоне нема такмац у Шпанији. Ту је више од спорта и фудбала. Међутим., осамдесетих година прошлог века, најжешћи фронт у шпанском је владао на релацији Билбао - Барселона.

Најбоља генерација у историји баскијског фудбала је био Атлетик Билбао под командном палицом Хавијера Клементеа. Освојили су две везане титуле у Примери, а у сезони 1983/84 су титулу зачинили и пехаром у Купу краља. Билбаови трофеји су тих година били посути крвљу.

Клементеов тим је играо фудбал од којег су противницима коске пуцале као леденице. Либеро, два крволочна штопера и два неуморна задња везна су тукли као у хокеју. Фудбал који је тадашњи Атлетик играо је био борба на живот и смрт. Симеонеов Атлетико који данас важи за праву мушку екипу или Стоук о којем сте читали недавно су били чиста романтика за Клементеове “убице”. Најжешће окршаје су имали са Барселоном. Предвођени баскијским касапином Андонијем Гојкоечеом који је командовао одбраном, црвено-бели нису бирали средства да зауставе противника. Поменути Гојкоечеа је 1981. тако бруталним стартом уништио колено Бернду Шустеру који се више никада није вратио у стару форму. Две године касније је једнако крволочно стартовао на Дијега Марадону и поломио му скочни зглоб. Копачку којом је унесрећио Ел Пибеа је касније чувао у стакленој витрини у кући као највећи трофеј у каријери.

Сукоб лудих Баска са каталонским звездама је настављен и у финалу Купа краља 1984. године. Пред 100.000 гледалаца на Сантјаго Бернабеу и шпанским краљем Хуаном Карлосом у свечаној ложи, одиграно је најконторвезније финале у историји шпанског купа. Гоикоечеа је цео меч јурио Марадону и гађао га у зглоб који му је раније повредио. И Аргентинац је пукао… “Набо је главом” једног играча Билбаа, нокаутирао другог и започео масовну тучу. Гојкоечеа је једва чекао и мајгеријем у груди Марадоне је дао сигнал за општи хаос на терену. Билбао је освојио трофеј, Марадони је то била последња утакмица за Барселону…

Трофеј освојен у крви, био је и последњи пехар који је стигао на стадион Сан Мамес. Барселона је тада имала само две шампионске титуле више и три пехара мање у Купу краља од Билбаа. Дакле, скоро да су били изједначени по броју трофеја. У наредне три деценије, Билбао није освојио ништа, Барселона је постала гигант који је освојио све. По неколико пута.

Тог маја 1984. године, Карлос Гурпеги је имао само три и по године и тек се упознавао са лоптом која ће му дати много среће и много туге. Више од три деценије касније, Гурпеги је на Камп Ноу подигао трофеј Суперкупа Шпаније као капитен Атлетик Билбаа. Од његових саиграча, само су голман Горка Ираизоз и стрелац Ариц Адуриц били рођени када је понос Баскије освојио последњи трофеј. За разлику од Гојкоечее и остатка немилосрдне дружине који су тучом дошли до пехара, Атлетик Билао и Гурпегијева дружина су овог пута освојили пехар без трунке сумње над њим.

Гурпеги је по рођењу „навареро“. Дете из провинције Навара која се граничи са Баскијом и у којој живе углавном Баски. Рођењем је стекао шасну да постане члан Атлетика једног дана. Дечачком жељом и челичном вољом је успео да ту улазницу искористи. Како је касније признао, као дете је на свако Бадње вече замишљао исту жељу - да заигра за Атлетик Билбао кад порасте.
„Када сам имао 11 година, на писменом задатку у школи је питање било 'Шта желите да постанете када порастете'. Сви дечаци су имали жељу да заиграју за Атлетик Билбао“. Био сам лош ђак и једино што ме је привлачило је да постанем фудбалер“, рекао је у једном интервјуу пре неколико година, Карлос Гурпеги.

Два пута је као клинац долазио на пробу у чувену академију Лезама у Билбау и два пута је одбијен. Једва су га наговорили да дође трећи пут. Трећа је била срећа. Имао је 17 година када је прошао пробу у Билбау и када се одвојио од куће. Гурпеги је из сеоцета Андосиља. Отац му је пољопривредник, мајка је радила у продавници рибе. Ни њега није чекао неки раскошнији живот да није прошао ту трећу пробу. Убрзо пошто је дошао, доживео је тешку повреду лигамената колена и морао је да паузира седам месеци. Тек што се опоравио, морао је опет да оперише исто колено. Признао је касније да му је као детету са села било јако тешко да се одвоји од куће и да је данима плакао у Билбаовом интернату, али да га је одржала жеља да се опорави једног дана заигра на Сан Мамесу у црвено-белом дресу.

Прво је заиграо у трећелигашком, па у друголигашком каравану, да би у марту 2002. дебитовао за Атлетик Билбао у Примери против Виљареала. Шансу му је дао Јуп Хејнкес који је обожавао те интелигентне играче који представљају продужену руку тренера. Раније је имао Редонда у Реалу, касније је од Бајерна направио казнену експедицију захваљујућедном другом феноменалном Баску. Точкићу који је годину дана раније недостајао Бајерну. Са интелигентним Баском је Бајерн добио последње делић слагалице и склопио тим који је освојио све.

Само пет месеци касније, почео је пакао за Карлоса Гурпегија. На допинг тесту се показало да је био позитиван на нандролон, супстанцу на којој су у том периоду пали и Едгар Давидс, Фернандо Коуто, Пеп Гардиола, Франк де Бур... И око чијег коришћења је било много недоумица. Доказано је да организми неких играча сами луче веће количине нандролона него што је то уобичајено. Тада је почела и „Гурпеги афера“. Прва казна Тамичарске комисије је гласила: две године суспензије! Али, Шпански комитет за спортску дисциплину је поништио суспензију. Уследила је нова суспензија и нова преиначена одлука. Гурпеги је наставио да игра, али био је „ни на небу, ни на земљи“. Атлетик Билбао је стао уз њега и ствар је завршила на Врховном суду Шпаније где је потврђена одлука о двогодишњој суспензији. Три године се случај вукао по судовима и жалбеним комисијама, да би Гурпеги казну почео да одрђује 2006. године. Атлетик Билбао му никада није окренуо леђа, продужио је уговор са њим и чак га уредно лиценцирао за сваку сезону. Да иронија буде већа, врста нандролона на који је Гурпеги био позитиван је 2005. одлуком WАДА скинута са листе недозовољених средстава, али је Гурпеги и даље морао да одрађује казну.
„Најгоре би било када дође петак и када се одређује тим који ће почети и играчи који ће бити на клупи. Хтео сам да полудим. Ишао сам код психолога и то ми је много помогло. Помогла ми је и подршка навијача, клуба, фудбалера ис осталих клубова. Касиљас ми је слао поруке подршке, Ћаби Алонсо такође, Инијеста ме звао“, причао је касније Гурпеги.

Вратио се 2008. године у мечу против Реала и добио краљевски дочек од навијача Билбаа. Гурпегијева срчаност, борбени дух и карактер су од њега направили миљеника Атлетикових навијача. На место тренера је дошао Марсело Бијелса и преселио га на клупу. Био је у сенци нове звезде европског фудбала - Хавија Мартинеза. Оног Баска који ће касније усрећити Јупа Хејнкеса у Бајерну.

Уследила је нова повреда лигамената колена и нова дуга пауза за баскијског лава. У 31. години, многи му нису давали шансе да ће се вратити на стари ниво. Са коленима израубованим од повреда у „хиљаду и једној бици“, Гурпеги се опет вратио.

Као једна од највећих узданица Атлетик Билбаа, Карлос Гурпеги је изгубио свако финале у којем је заиграо. Три финала Купа краља, једно финале Лиге Европе и једно финале Суперкупа Шпаније.

Проклетство Гојкоечеиног пехара је претило да обележи и каријеру ове генерације Билбаовоих фудбалера. Многи велики играчи су у претходне три деценије носили дрес баскијског великана. Поменимо само имена Мануела Урсаиза, Жозебе Ечеберије, Ђулена Герера, Биксента Лизаразуа, Рафаела Алкорте, Хавија Мартинеза, Фернанда Љорентеа... Нико од њих није успео да освоји трофеј.

Коначно, 31 годину после контоверзног финала против Барселоне, Карлос Гурпеги и баскијски лавови су били отписани од свих уочи меча против истог ривала који је јурио четврти торфеј у години и историјски низ Гвардиолине Барсе. У мечу за памћење на Сам Мамесу, Ариц Адуриц је изрешетао један од најбољих тимова које је Европа видела последњих година. Гурпеги је „само“ ушао са клупе и додатно блиндирао кавез у којем су били Меси и компанија. У реваншу је командовао одбраном црвено-белих на широкој ливади Камп Ноу стадиона и зауставио атомску навалу Барселоне да покуша да направи преокрет какав није вишен у Шпанији.

У 34. години, универзални везиста и дефанзивац је подигао пехар и скинуо проклетство дуго више од три деценије. Са љубимцима баскијске публике Горком Ираизозом и Арицом Адурицем је донео пехар и распалио масу на спектакуларном дочеку у Билбау.

Карлос Гурпеги сада комотно може у пензију. Испунио је мисију. Неће га се сећати као мајстора, стрелца или атрактивног играча. Али, Билбао ће вечно памтити скмоначно срећну фацу намученог капитена. Једно другом никада нису окренули леђа и дочекали су да славе после три деценије суше.

О Гурпегију можда најбоље говоре речи Андера Ерере који је стасао уз њега.
"Он је капитен за којим бих ишао пешке на крај света", рекао је млади ас Манчестер Јунајтеда једном приликом.