Како и одакле Партизан ''извлачи'' супер-талентоване клинце?!

То је та класа 1996! Није нам тешко да по селима тражимо играче какав је Саша Лукић! Тренер Илија Завишић створио чак петорицу фудбалера за актуелни први тим Партизана, жали за одласицма Пантића и Радоњића, најављује за зиму још тројицу талената и открива како црно-бели проналазе момке који касније вреде милионе евра.

Центрира Андрија Живковић - погађа Саша Лукић. Тако је било у суботу вече, иако акција за победнички гол против Спартака у Партизановом случају вреди много више од три бода извојевана у четвртом суперлигашком колу. Вреди више од неколико милиона евра које ће клуб зарадити трансферима питомаца из „класе 1996“. Вреди таман онолико како су то заједнички представили УЕФА и многобројни истраживачки центри: да је фудбалска школа клуба из Хумске 1 друга у Европи, одмах иза Ајаксове, као и да је одмах у врху листе по броју играча направљених за најјаче лиге света.

Зато је Душану Трбојевићу, дугогодишњем скауту заиграо брк, а Илији Завишићу, бившем асу, сад тренеру млађих категорија, срце, пошто су двојица бисера које су пронашли засветлуцала истовремено пред очима Гробара. Рекло би се, тек ће, јер су сишли са производне траке „Земунела“ на којој су годинама фабриковани неки од најпрепознатљивих младих асова континенталног лоптања.

Штавише, Андрија Живковић и Саша Лукић нису једини изданици поменутог годишта у првом тиму српског првака. Под палицом Зорана Милинковића тренирају и шансу чекају бекови Миладин Стевановић (десно) и Мирослав Богосавац (лево), недавно прикључени голман Јован Трнић, а да је ово једна од најталентованијих генерација које је клуб имао у последној деценији потврђују имена Данила Пантића и Немање Радоњића који су својом вољом изабрали да се отисну у иностранство пре него што су стигли да се иоле представе овдашњој публици.

„Драго ми је што је толико играча из моје класе стигло до или на праг првог тима. Поносан сам на ту чињеницу ,јер сам с поменутом децом од њихове 12. године, провели смо заједно шест лета, некад сам им био више родитељ неко прави мама и тата. Од почетка смо знали да је реч о талентованој генерацији, сад се само обистињује оно што смо моји сарадници из омалдинске школе и ја предвидели. Једина је штета што су Пантић и Радоњић отишли, да нису био би топ пун погодак“, сија од задовољства у разговору за МОЗЗАРТ Спорт Илија Завишић, некада истакнути првотимац Партизана (осам сезона, скоро 200 утакмица), сада учитељ играча о којима прича фудбалска Србија.

Успут открива да ће се врло брзо чути за још тројицу.
„Не смем да заборавим да овој генерацији припадају и нападач Душан Вукчевић, штопер Лазар Сајчић (обојица тренутно у Телеоптику) и везиста Стефан Лукић (уступљен Бежанији). За неког, а врло вероватно сву тројицу, јавност ће брзо чути. Можда већ у децембру, ако се буду правилно развијали и заслужили прекоманду у први тим“.

Све то са само 18 година, па се поставља суштинско питање: како? Да ли је реч о систему - мада та реч у Србији ни у једној сфери живота, а камоли спорту, нема додирних тачака са реалношћу – или је све последица посвећености људи који фудбал живе.
„Прво, имамо одлично вођену школу, стриктну хијерархију и поделу посла, сјајне тренере, али и огроман ентузијазам. Ништа нам није тешко. Чак и кад нема новца, кад појединци једва преживљавају, ако добијемо дојаву „дођите, овај мали би могао да буде интересантан“, седамо у кола и крећемо на пут. Тако смо и нашли Сашу Лукића. У селу Варни, поред Шапца. Није нам тешко пало да одемо да га гледамо. Једном, други пут, трећи... Онда и на селективној утакмици. Пратили смо дете и кад смо били сигурни да је то то сложили се да га доведемо. Исто тако је било и у случају Мирослава Богосавца, који је из села Манђелоса у близини Сремске Митровице. Генерално, ову генерацију селектирали смо гледајући таленте у 20 градова и њиховим околинама широм Србије. Довели смо их не тек реда ради, јер нико није овде да попуни број, већ је реч о момцима сувог квалитета, репрезентативног калибра у свом узрасту. Тако ће бити и у сениорима“.

Потврђује то најбоље пример Андрије Живковића, званично најмлађег дебитанта у историји репрезентације Србије, који овог лета - пошто је освојио Мундијалито и на њему дао најлепши гол - вуче Парни ваљак ка Лиги шампиона.
„О Жилету нећу да причам ништа! Све се зна. И све се види. Ал' хоћу коју о нашем јунаку од суботе, Саши Лукићу. Дечко може да игра не само централног, као што је био случај до сад, већ и задњег везног. И то у систему кад су двојица на тој позицији, јер му одговара да буде у пару с неким ко је дефанзивнији. Његова карактеристика је што прати игру и воли да се убацује из другог плана, опасан је по гол, што се најбоље видело против Спартака”.

Саша Лукић је пре месец дана продужио уговор са Партизаном до лета 2019. и тако наговестио да је клупски пројекат за далеку будућност. Од тог тренутка добија све чешће прилику у првом тиму. Додуше, само у мечевима Суперлиге, где је одиграо све четири утакмице, а са изузетком премијере са Металцем (ушао у 79.) на свим осталим одиграо сваки минут.
“Велики плус је што Саша за тренера има Зорана Милинковића који је показао храброст да пружи шансу и њему и Жилету и Богосавцу и осталој деци. Знате, имају и други клубови квалитетних играча у поменутом годишту, само ми се чини да им не указују прилику“, јасан је Илија Завишић, који саветује своје ученике да што дуже остану у Партизану, јер ће онда вредети више него ако одмах закораче преко границе.