Видео сјећања - Дијего Тристан...

Шпански Гуштер, један од најзапаженијих играча чувене генерације Супер Депора, који никад није постао оно што су му предвиђали - најубојитији нападач Европе!

Фудбал 01.08.2015 | 23:20

Прича о Дијегу Тристану није уобичајена прича о фудбалеру из модерне епохе. Шпански репрезентативац који је добио надимак Гуштер, углавном због свог врцавог начина игре (посебно када је дриблинг био у питању), био је у једном тренутку један од најбољих нападача у светском фудбалу, посебно док је почетком прошле деценије носио дрес Депортива из Ла Коруње.

Тристан је имао култни статус док је наступао за клуб из Галиције у коме је постао талисман у златној ери чувених плаво-белих. Међутим, каријера талентованог нападача доживела је невероватан обрт након што је напустио Депортиво, пошто је дуго кубурио са повредама и тражио стару форму у свим клубовима широм Европе у којима је наступао у професионалној каријери.

Упркос тим проблемима и пеховима, Тристан је био неизоставни члан импресивног и динамичног тима Супер Депора, а као један од најталентованијих нападача на свету доказао се тако што је помогао плаво-белима да освоје Куп Краља и Суперкуп Шпаније 2002. и подарио им незабораван пласман у полуфинале Лиге шампиона 2004. године.

Тристан је каријеру започео у Б тиму Бетиса пре него што се преселио у Мајорку где се представио на елитној сцени са 18 голова на 35 утакмица у сезони 1999/2000. када је овај клуб био један од водећих у Примери.

Тадашњи председник Реала Лоренцо Санс покушао је брзо да ангажује младог Дијега, након бљеска у дресу Мајорке, међутим, пошто је дошло до промена на челу Мадриђана, а Флорентино Перез преузео председничку функцију, договор с Тристаном није озваничен и сан о облачењу чувеног белог дреса био је срушен.

Након што је трансфер у Реал пропао, јавио се Депортиво који је ангажовао Шпанца за у то време сјајних 11.000.000 евра. То се испоставило као фантастичан пословни потез за председника Аугуста Лендоира и плаво-беле јер се Тристан развио у класичну деветку, расног центарфора. Имао је апсолутно све: снагу, спретност, дриблинг и квалитет да постигне гол из било које позиције. Није му требало много простора, нити прилика, лако је погађао и врло брзо постао препознатљив у свету фудбала.

Дијего је постао велики хит широм Европе већ у првој сезони, иако је добијао ретко прилику да игра. Знало се тада да је Рој Макај био тата у Депортиву и први избор, али је Дијего успео да и са тим хендикепом постигне 19 голова на 29 утакмица. После таквог старта добио је много више прилике у сезони 2001/2002, коју је завршио са 21 голом на 35 утакмица, а додао је и шест погодака у УЕФА такмичењима, што га је одмах лансирало у први план.

Заједно са Валероном, Ђалмињом и Франом чинио је једну од најмоћнијих нападачких формација у Европи у то време, а посебно је био заслужан за тријумфе над Манчестер Јунајтедом и Арсеналом у првој и другој фази Лиге шампиона те сезоне. Његов гол на Олд Трафорду одвео је Депор на чело групе, а партија коју је приказао поново је привукла Реал да га пожели у својим редовима. Играо се са фубалерима Манчестер Јунајтеда и био најзаслужнији за победу од 3:2 у октобру 2001. године.

Била је то најуспешнија сезона за Дијега пошто је завредио чувени трофеј Пићићи (мамењен најбољем стрелцу Примере) 2002. године. Предвиђен као дуго чекани идеални партнер Раула у нападу Црвене фурије Тристан је добио и позив за Мундијал у Јапану и Јужној Кореји.

Реално, тешко је било очекивати да ће Дијего поново успети да понови такву сезону, и наредне две такмичарске године у каријери Шпанца су управо то и показале. Форма је почела да бледи, задесила га је серија тежих повреда и његово самопоуздање је пало након тог Мундијала. Повреда зглоба коју је зарадио у Јапану и Кореји, па покидани мишић, упропастили су Дијегову сезону 2002/2003.

Али опет, около су кружиле гласине о могућем трансферу у Манчестер Јунајтед, чак и након бруталног старта над љубимцем енглеске нације Дејвидом Бекамом због чега су га острвски таблоиди просто разапели. Није Тристан желео ни тада да прича о милионским трансферима. Једноставно, није га занимало да иде из Ла Коруње.
„Једина ствар која ме занима и о којој размишљам је играње за мој клуб. Било које друге гласине ме не интересују ни мало“, тврдио је Тристан.

Ипак, који тренутак касније је наставио:
„Јунајтед је тим који волим… За мене, они су фаворити за освајање Лиге шампиона…“, јасно је ставио до знања Дијего да не иде нигде из Депортива.

Одлична сезона у Европи и 19 голова у Примери држали су га у врху међу најбољим нападачима тог времена. Ипак, следећа сезона 2003/2004. била је за незаборав за све, како за самог Тристана, тако и за Депортиво. То је она златна ера коју смо поменули на почетку, када је клуб из Галиције редом рушио најбоље европске клубове и стигао чак до полуфинала Лиге шампиона, а демонстрирао је и једну нову нападачку филозофију. Одлазак Роја Макаја у Бајерн за 19.000.000 евра у лето 2003. отворио је врата Тристану да заблиста као први нападач и каријеру пренесе на виши ниво. Али, опет те проклете повреде, испадање из форме и криза самопоуздања...

Шпанац те 2004. године није успео да пронађе ону голгетерску нит, као рецимо у ранијим мечевима с Јунајтедом и Арсеналом. Забележио је девет наступа у легендарном походу Депортива у Лиги шампиона, али чињеница да је постигао само три гола наговештавала нам је да су његове голгетерске моћи почеле већ да нестају.

Сва три Дијегова гола те сезоне пала су на утакмицама групне фазе против Монака. Први је био победнички у надокнади времена на Ријазору, када је лопта прошла кроз ноге Флавију Роми и једва се откотрљала у мрежу преко гол линије. Није то био типичан мајсторски гол на какве нас је Тристан навикао, али је био веома значајан за Депортиво.

Касније је у реваншу Депортиво у чувеном дуелу поражен са 8:3 у Монаку од потоњег вицешампиона Европе. Тристан је те вечери постигао два гола од којих је тај други био један од најлепших, након што је предриблао штопере Кнежева, само боцнуо лопту преко Флавија Роме и показао колики је мајстор. Био је то мали гол за Депортиво, а велики за Тристана јер је на крају сезоне управо тај потез проглашен за најлепши погодак у Лиги шампиона те сезоне.

Ипак, то је било све што смо видели од Дијега Тристана у Лиги шампиона те сезоне. Његова форма је касније нестала, готово исто као и сан сјајне генерације Депортива, коју је у полуфиналу засутавио Мурињов шампионски Порто.

Херој тима из Галиције те 2004. године није био човек од кога се то очекивало, Дијего Тристан, већ су то били Алберт Луке и Валтер Пандијани, који су головима вукли Депор напред. Обојица су постигли важне поготке против Јувентуса у осмини финала, а касније у легендарном камбеку у четвртфиналу против Милана засенили су Дијега. Депортиво се тада уписао у историју као први тим који је надокнадио минус од три гола из првог меча у Лиги шампиона победом 4:0 на Ријазору у реваншу. Тристан је био одсутан са те утакмице и након тога је његова каријера почела да трпи ударце и падове. Да је успео да понови форму из сезоне 2001/2002. Депортиво би сигурно освојио Лигу шампиона те године. Овако, остала му је само успомена.

Без сумње, Тристанових шест сезона у Депортиву су најуспешније у целој каријери. Успео је у том периоду да постигне 78 голова на 177 утакмица у плаво-белом дресу. Био је архитип самоувереног нападача, а када је био у форми и добро припремљен, био је један од најбољих голгетера на свету, који је постизао голове из различитих позиција. Био је креативан нападач, али, као што смо споменули, повреде су му уништиле каријеру. И није га само то мучило, Тристан је имао доста проблема и ван самог терена. Много је писаних трагова о тим дешавањима, а буран ноћни живот довео га је чак и у сукоб са тренером Хавијером Ируретом.

Кормилар клуба из Галиције пречесто је био незадовољан ставовима и понашањем Тристана, а све је то приписивао његовом начину живота и понашању ван терена. Једне вечери је чак нападач изашао у град и банчио ноћ уочи утакмице са Реалом, што је било неприхватљиво за Ирурету, који га је избацио из тима.
„Тристан је срећан што је интелигентан момак и има велики фудбалски квалитет, али ме брине јер мислим да ће сви корисни савети које му дајем нестати из његове главе до 40. године. Нећу да будем полицајац и да пратим његов сваки потез… Али ниједан играч не сме да буде целу ноћ у проводу у ноћним клубовима, посебно не пред утакмицу. Такав ми не треба у тиму“, говорио је Ирурета.

Мултимилионски трансфер Дијега Тристана у Манчестер Јунајтед или Реал никада се није остварио након што је напустио Депортиво 2006. и управо те године кренуо је огроман пад у његовој каријери. Повратак у Мајорку није му помогао да се врати на голгетерски врх, а ништа није урадио ни у епизодама које је имао у Ливорну (2007) и Вест Хему (2008). Истина, наговестио је мало старог квалитета под вођством Ђанфранка Золе у редовима Чекићара, али једино по чему ће тај период памтити је голчина из слободњака против Стоука у децембру 2008. Након што је отпуштен, Тристан се 2009. вратио у домовину, у Кадиз, где је завршио каријеру у јуну 2010. у 37. години.

Можда вас прича о Дијегу Тристану подсећа на ону класичну причу о великом фудбалеру кога су повреде омеле да направи велику каријеру, али је заиста то био велики проблем за њега због којег није достигао величину. Управо то га је спречило да достигне славу највећих светских фудбалера.

Али, и упркос тим мукама, Шпанца ћемо памтити по два гола која нам остају са врхунца његове каријере. Први је онај раније описани, против Монака у Лиги шампиона, а други онај из Примере против Алавеса, када је предриблао све дефанзивце противничког тима, остао на ногама после неколико удараца које је примио и закуцао лопту у рашље противника.

Нема сумње. Магични потези феноменалног индивидуалца и голови топ класе вечито ће обележити историју Депортива из Ла Коруње, клуба чије ћемо се златне ере сећати докле год се будемо сећали и Дијега Тристана.