Да ли је СНСД књижица тајна успјеха?!

Није да нема успјешних фирми у Републици Српској. Постоји их неколико, и углавном су то приватне фирме чији су оснивачи и директори или чланови владајуће странке или особе блиске људима из врха власти. Тајна њиховог успјеха је у осмишљавању послова, путем којих ће, без пуно труда и уложеног сопственог новца, извући велике паре из буџета.

Једна од таквих фирми је бањалучки “Ланацо”. Радници у тој фирми примају редовно плату, имају хаппy хоур сваке седмице, фирма даје стипендије студентима и гради паметну зграду, скупљу од Централне Банке. Директор “Ланаца” Небојша Нинић је члан Градског одбора СНСД-а, као и члан Савјета за привреду градоначелника Бањалуке Слободана Гаврановића.

ТАЈНА НИНИЋЕВОГ УСПЈЕХА

Тајна Нинићевог успјеха је у томе што он своје производе и услуге институцијама и установама даје малтене џабе. “Ланацо” тако “великодушно” поклони програм, информациони систем, сајт или нешто, врло стручног назива, неком јавном предузећу.

Ту, међутим, није крај, већ почетак процеса у којем Нинићева фирма добро зарађује. Јер, свима је потребно одржавање поклоњеног програма, информационог центра, сајта или нечег сличног. Тај посао ради “Ланацо”. Сваке године институције, установе и јавна предузећа плаћају “Ланацу” одржавање.

Сваке године на рачуне “Ланаца” капају средства, мало од заједничких институција БиХ, мало од Владе, мало од Министарства просвјете, од Електрокрајине, од РиТЕ Гацко од Града Бањалука, од школа, од центара за социјални рад, јер сви они имају уговорене послове с том фирмом. Неки годишње за услуге “Ланацу” плаћају 300.000 марака, неки десет хиљада. Никоме не упада у очи, а годишње из разних државних буџета ова фирма наплати неколико милиона марака. Друге фирме, које се баве истим пословима, поред “Ланаца” немају шансу да добију те послове.

“Ланацо” је Министарству просвјете поклонио “револуционарни пројекат” - електронски дневник. Сад родитељи успјех своје дјеце могу пратити путем Интернета, па не морају ићи на информације и родитељске састанке у школу. Руку на срце, неким родитељима је боље да не долазе у школе, јер ће се суочити са разваљеним столицама, напуклим прозорима и, ако пада киша, кантама насред учионице, јер кров прокишњава.

Овај пројекат експериментално је почео 2008. године, Министарство просвјете је тада у њега уложило 55.000 марака, али никада није реализован до краја и у пуној мјери. Родитељи, ипак, морају пут школа како би видјели оцјене и изостанке своје дјеце.

ПРОЈЕКАТ ДОСИТЕЈ

Ту је и пројекат Доситеј. Влада РС диже кредит од девет милиона марака, уз каматну стопу од седам посто на годишњем нивопу, за набавку малих и нефукционалних лаптопова за школе. Влада Републике Српске је прошле године одлучила да настави реализацију пројекта “Доситеј”, без обзира на то што је Влада Србије, која је била партнер у пројекту, одлучила да се из њега повуче.

Пројекат “Доситеј”, односи се на информатичко опремања школа у РС. Циљ пројекта Влада је дефинисала као “увођење нових технологија у образовање, а посебно увођење модела електронског учења ‘један на један’, који ће допринијети цјелокупном економском развоју Републике Српске”.

Опремљено је 408 е-учионица, односно испоручено је 10.200 рачунара за ученике. Након испоруке организована је обука за наставнике за кориштење ове опреме у настави.

Пројекат „Доситеј“ , наравно, спроводи „Ланацо“. Путем те фирме и србијанске фирме „ЦОМ траде“ набављена је сва потребна опрема (мини рачунари, лаптопови за наставнике, мрежна опрема- рутери и свицеви), а „Ланацо“ је издавао и сертификате о завршеном информатичком курсу просвјетним радницима. Испит се полагао путем интернета и плаћан је за сваког просвјетара појединачно, што, када се сабере, није мала цифра.

Како је Журнал раније објавио, неке компаније из РС су Министарству просвјете понудиле јефтиније опремање школа са ИТ опремом, што би довело до уштеда у самом пројекту, али из тог Министарства никада нису добили било какав одговор. Очито је да је “Ланацо” фаворит Владе РС.

Један од послова “Ланаца” је и продаја лиценци за Мицрософт производе државним и ентитетским институцијама, градским и општинским управама, јавним предузећима, попут Савјета министара, Министарства комуникација и промета БиХ, Владе РС, Града Бањалука, Електрокрајине...

Основно питање је - зашто су државним службеницима потребни скупи Мицрософт програми, кад све што раде могу да раде и са бесплатних варијанти. Чак је Душанка Мајкић, посланик СНСД-а у парламенту БиХ, својевремено поставила исто питање: зашто се набављају скупе лиценце Оффице Профессионал Плус, када већина државних службеника то не користи. Главна служба за ревизију БиХ ставила је примједбу на тај посао, јер, поједностављено речено, нити се зна шта је купљено ни колико је плаћено. Савјет министара конзорцију, у чијем је саставу “Ланацо”, плаћа за те послове 18 милиона марака.

“Ланацо” је споменут и у извјештају Главне службе за ревизију о пословању бањалучког Клиничког центра за 2013. годину. Та фирма је Кличком центру продала информациони систем, а како је ревизор навео „није утврђена вриједност, није утврђено власништво, нису утврђена права и обавезе“. У преводу нешто су купили, нешто плаћају, а нико не зна ни шта ни зашто ни колико, па на крају ни чије је то што плаћају.

ЧЕМУ ОНДА ТЕНДЕР

Како је “Ланацо” повлаштена фирма, њој се послови дају без унапријед проведеног процеса јавних набавки.

Најупечатљивији примјер је посао који је “Ланацо” склопио са бањалучком градском управом у износу од 460.000 КМ. “Ланацо” је посао добио преговарачким поступком, без објаве обавјештења. Када је тај Уговор угледао свјетло дана, поједини одборници из опозиције су затражили одговор на питање - зашто Град троши скоро пола милиона марака на надоградњу Мицрософт програма, које ионако не може да постави на старе рачунаре? Образложење одговорних људи из градске управе на питање зашто није расписан тендер је било запањујуће.

Гласило је: ми смо изабрали један Мицрософт производ. И онда смо питали Мицрософт од кога да то купимо. Они су нам рекли да можемо од “Ланаца”, и чему онда тендер.

Чак и Закон о јавним набавкама БиХ, који је пун рупа, не дозвољава да се наведе произвођач, а камоли да неко изабере баш производ једног произвођача и онда њега пита од кога да купи тај производ. То је изум компаније “Ланацо”, који гласи “продајем нешто, нико није начисто шта је то, али државне институције баш то требају, а само ја то продајем”. И чему онда тендери.

Аутор: Љиљана Ковачевић