„До рата гигант, послије рата – стечај“

Пет го­ди­на на­кон отва­ра­ња сте­ча­ја у фа­бри­ци „УНИС – ва­ља­они­ца хла­дно ва­ља­них тра­ка“ и њен ду­го­го­диш­њи ди­ре­ктор Ми­ћо Ми­ло­ва­но­вић и сте­чај­ни упра­вник Са­во Ше­ва­ље­вић сла­жу се у је­дном – овом ба­ња­лу­чком при­вре­дном ги­ган­ту по­сли­је ра­та ни­је би­ло спа­са.

Република Српска 25.07.2015 | 08:43

Ко­ли­ко, за­пра­во, ово пре­ду­зе­ће ни­је има­ло бу­ду­ћност по­ка­зу­је и по­да­так да опре­ма ко­ја је при­је дви­је го­ди­не про­да­та Хо­лан­ђа­ни­ма и да­ље сто­ји у „Уни­су“, јер они не мо­гу да на­ђу куп­ца ко­јем би је пре­про­да­ли.

Фа­бри­ка „УНИС – ва­ља­они­ца хла­дно ва­ља­них тра­ка“ би­ла је је­дно од нај­про­фи­та­бил­ни­јих пре­ду­зе­ћа у Ба­ња­лу­ци. Смје­ште­на у Ра­ми­ћи­ма, на 323.000 ква­дра­тних ме­та­ра зе­мљи­шта и ха­лом од 29.460 ква­дра­та, ова фа­бри­ка је ду­го го­ди­на би­ла ја­дан од сим­бо­ла Ба­ња­лу­ке.

„Унис“ је од де­цем­бра 1995. го­ди­не до отва­ра­ња сте­ча­ја „жи­вио“ од ки­ри­је ме­ђу­на­ро­дних вој­них сна­га у БиХ, ко­је су изнај­мљи­ва­ле ње­го­ве прои­зво­дне ха­ле.

Вла­да РС је при­ва­ти­за­ци­они план за про­да­ју овог пре­ду­зе­ћа усво­ји­ла кра­јем де­цем­бра 2009. го­ди­не. Кра­јем ма­ја 2013. го­ди­не „Унис – ва­ља­они­ца ХВТ“ про­да­та је за 6,5 ми­ли­она КМ.

Сте­чај­ни упра­вник „Уни­са“ Са­во Ше­ва­ље­вић је за­до­во­љан пос­ти­гну­том ци­је­на од 6,5 ми­ли­она КМ. На ли­ци­та­ци­ји је про­да­то 24 хе­кта­ра зе­мљи­шта, од че­га че­ти­ри хе­кта­ра за­узи­ма­ју обје­кти, а 20 хе­кта­ра је сло­бо­дно.

„‘Унис’ обје­кти­вно ви­ше ни­је мо­рао да нас­та­ви с ра­дом. Те­хно­ло­ги­ја је зас­тар­је­ла, за­гри­ја­ва­ње и рад би­ли су на стру­ју, а тро­шко­ви елек­три­чне енер­ги­је изно­си­ли су ко­ли­ко свих до­ма­ћин­ста­ва Ба­ња­лу­ке. По­ку­шао сам да ура­дим ре­ор­га­ни­за­ци­ју, али за то ни­је пос­та­ја­ла ни­ка­ква шан­са. Раз­го­ва­рао сам с љу­ди­ма из Сме­де­ре­ва, Ја­се­ни­ца, Ско­пља, Ка­то­ви­ца, Укра­ји­не и Ру­си­је. Сви су до­ла­зи­ли, гле­да­ли и за­кљу­чи­ли да ‘Унис’ не мо­же по­но­во да кре­не с прои­зво­дњом. Сви су тра­жи­ли да те­хно­ло­шки про­цес бу­де на гас, али то ни­је би­ло мо­гу­ће. Ка­па­ци­тет ‘Уни­са’ је био 110.000 то­на, али се са­мо у је­дној го­ди­ни при­бли­жио тој ци­фри – 106.000 то­на. То је одли­чан ре­зул­тат, али однос сна­га се про­ми­је­нио – да би је­дна фир­ма би­ла рен­та­бил­на, не­оп­хо­дно је да го­диш­ње прои­зво­ди ми­ни­мал­но 1,3 ми­ли­она то­на„, ка­же Ше­ва­ље­вић.

Он до­да­је да је „Унис“ при­је ра­та ра­дио ви­ше не­го до­бро, јер је тржи­ште би­ло за­тво­ре­но. Ју­го­сла­ви­ја је има­ла 22 ми­ли­она ста­но­вни­ка и би­ло је ла­ко пла­си­ра­ти ро­бу на та­кво тржи­ште. То је би­ла прои­зво­дња на­ми­је­ње­на би­је­лој те­хни­ци и куп­ци су би­ли уна­при­јед одре­ђе­ни. Би­ло је и изво­за, али ви­ше од 75 од­сто ро­бе је пла­си­ра­но на до­ма­ће тржи­ште. Си­ро­ви­не су та­да до­ла­зи­ле из ис­то­чне Евро­пе, а ци­је­не су би­ле нис­ке.

Али, тврди Ше­ва­ље­вић, све се то про­ми­је­ни­ло и ни­је пос­то­ја­ла ни­ка­ква шан­са да фир­ма нас­та­ви с прои­зво­дњом.

„‘Унис’ је до­бар при­мјер ка­ко се мо­же прис­ту­пи­ти сте­чај­ном пос­туп­ку. Сву имо­ви­ну ‘Уни­са’ са­чу­вао је ОХР. Та­даш­њи ме­на­џмент је био му­дар и одмах је по­кре­нуо сте­чај. Ни­је че­као да до­ђе до ес­ка­ла­ци­је тро­шко­ве и ни­је се за­ду­жи­вао као што то ве­ћи­на ра­ди. На­шао сам не­ка ду­го­ва­ња пре­ма ра­дни­ци­ма, али све је то брзо ис­пла­ће­но. И још је ос­та­ло да ис­пла­ти­мо акци­она­ре и њих ће­мо ис­пла­ти­ти по ври­је­днос­ти акци­је, а ка­ко ства­ри за са­да сто­је, ври­је­дност акци­ја ће би­ти ве­ћа на­кон за­тва­ра­ња сте­ча­ја, не­го при­је отва­ра­ња ис­тог, што је сва­ка­ко изне­на­ђу­ју­ће и зву­чи го­то­во не­вје­ро­ва­тно„, ис­та­као је Ше­ва­ље­вић.

Ми­ћо Ми­ло­ва­но­вић је био ди­ре­ктор „Уни­са“ од сеп­тем­бра 1998. го­ди­не до ма­ја 2010. го­ди­не. Он да­нас тврди да је одлу­ка да се „Унис“ сво­је­вре­ме­но из­мјес­ти у Ра­ми­ће би­ла по­ли­ти­чке при­ро­де и да ни­је­дно пре­ду­зе­ће та­квог про­фи­ла ту ни­је мо­гло да оп­ста­не.

„У бли­зи­ни ‘Уни­са’ не пос­то­ји во­де­ни ток. Или бар же­ље­зни­чка пру­га. Тро­шко­ви тран­спор­та због то­га су би­ли огро­мни. Пре­ду­зе­ћа ко­ја се ба­ве та­квим по­сло­ви­ма, а ни­су по­ред во­де­ног то­ка, не­ма­ју ни­ка­кву шан­су да оп­ста­ну. Изу­зе­тно па­ме­тан ме­на­џмент сва­ка­ко је кљу­чни ра­злог за­што је то пре­ду­зе­ће та­да би­ло то­ли­ко ус­пје­шно. По­ред то­га, мно­ге окол­нос­ти су ишле на ру­ку ‘Уни­су’ – од за­тво­ре­ног тржи­ште до чи­ње­ни­це да је тих го­ди­на из­гор­је­ла ва­ља­они­ца хла­дних тра­ка у Сме­де­ре­ву. Ме­на­џмент ‘Уни­са’ је те­хни­чки био ис­пред свих сли­чних пос­тро­је­ња – ис­пред сло­ве­на­чких же­ље­за­ра, ис­пред ва­ља­они­це у Ско­пљу и ис­пред ва­ља­они­це у Сме­де­ре­ву„, ка­же Ми­ло­ва­но­вић.

Прои­зво­дња је, до­да­је он, у „Уни­су“ ста­ла то­ком ра­та и по­сли­је ни­је мо­гла да се нас­та­ви. Си­ро­ви­на ни­је мо­гла да се до­би­је ни на ко­ји на­чин. Та­ко ма­ла прои­зво­дња, ди­сло­ци­ра­на у кон­ти­нен­тал­ни дио је­днос­та­вно ни­је има­ла шан­су да пре­жи­ви.

„Би­ла је пу­ка уто­пи­ја да се тај сис­тем мо­гао ре­ха­би­ли­то­ва­ти. Да ли се мо­гло не­што дру­го на­пра­ви­ти? Мо­гло је. Шта? Не знам ни сам, али мо­гло је и тре­ба­ло је по­ку­ша­ти. Јер ни­је­дно пре­ду­зе­ће ни­је има­ло та­кву ин­фрас­тру­кту­ру у Ба­ња­лу­ци – де­вет ки­ло­ме­та­ра сте од цен­тра гра­да, на ма­гис­трал­ном пу­ту, бли­зу је ауто­пут, са­мим тим и дви­је су­сје­дне зе­мље и њи­хо­ви гла­вни гра­до­ви. ‘Унис’ је имао и ре­зер­во­ар од 500 ку­би­ка во­де. И два 20-ки­ло­вол­тна да­ле­ко­во­да„, ка­же Ми­ло­ва­но­вић.

„Унис“ је, тврди он, би­ло нај­про­фи­та­бил­ни­је пре­ду­зе­ће у Ба­ња­лу­ци. У нај­бо­љим го­ди­на­ма при­ход је до­се­зао и до 120-130 ми­ли­она ма­ра­ка. Ни­је би­ла ни­је­дна го­ди­на да ни­је би­ло чис­те до­би­ти од че­ти­ри до пет ми­ли­она ма­ра­ка.

„Чак смо тра­жи­ли и при­је­вре­ме­ну от­пла­ту кре­ди­та, али нам то сво­је­вре­ме­но ни­је омо­гу­ће­но. Кри­за је по­че­ла да се осје­ћа већ 1986. го­ди­не. Та­чни­је, до­ла­зи­ло је до ла­га­ног па­да. А до та­да су за­по­сле­ни има­ли 16 пла­та, чу­ве­ни ‘ви­шак’. И за­то су сви хтје­ли да до­ђу у то пре­ду­зе­ће и за­то је би­ла ве­ли­ка се­ле­кци­ја ка­дра. А они ко­ји су ра­ди­ли ту се­ле­кци­ју, зна­ли су ка­ко то тре­ба да ура­де„, ре­као је Ми­ло­ва­но­вић.

Ра­дни­ци

Ми­ћо Ми­ло­ва­но­вић ка­же да је „Унис“ при­је ра­та за­пош­ља­вао 720 ра­дни­ка, иако је био про­је­кто­ван на 370 ра­дни­ка. Та­да је, ка­же он, би­ло дру­га­чи­је ври­је­ме – на 50 ра­дни­ка до­ла­зио је је­дан при­пра­вник.

„По по­врат­ку из ра­та сам у ‘Уни­су’ за­те­као 333 ра­дни­ка. За­ку­пни­ном ко­ју смо до­би­ја­ли од СФОР-а нај­ве­ћи број ра­дни­ка смо тре­ти­ра­ли као ра­дни­ке на че­ка­њу. Пла­ћа­ли смо им пен­зи­оно и со­ци­јал­но и чак смо им одре­ђе­но ври­је­ме да­ва­ли не­ку на­кна­ду. Сви су ра­дни­ци збри­ну­ти с нај­ве­ћим мо­гу­ћим со­ци­јал­ним осје­ћа­њем„, ка­же Ми­ло­ва­но­вић.

По­сло­вна зо­на

На­кон про­да­је „Уни­са“ из Адми­нис­тра­ти­вне слу­жбе гра­да Ба­ња­лу­ка са­оп­шти­ли су да се за ула­зак у бу­ду­ћи те­хно­ло­шки би­знис парк при­ја­ви­ло ви­ше од 50 за­ин­те­ре­со­ва­них ин­вес­ти­то­ра.

Ме­ђу­тим, пет го­ди­на ка­сни­је и та је иде­ја про­па­ла, а те­хно­ло­шки би­знис парк је одје­дном пос­тао по­сло­вна зо­на. На­име, Са­вјет за при­вре­ду, за­пош­ља­ва­ње, фи­нан­си­је и бу­џет гра­да Ба­ња­лу­ка је 19. мар­та ове го­ди­не одлу­чио да се из­врши пре­на­мје­на те­хно­ло­шког би­знис пар­ка у по­сло­вну зо­ну.

Гра­до­на­чел­ник Ба­ња­лу­ке Сло­бо­дан Га­вра­но­вић је ре­као да је про­је­кат „Те­хно­ло­шки би­знис парк“ ра­ђен при­је осам го­ди­на и да је по­дра­зу­ми­је­вао ве­ли­ко ула­га­ње. Убрзо ће се са­зна­ти да ли је про­мје­на име­на би­ла са­мо још је­дна ка­му­фла­жа или ће за­пар­ло­же­ни плац у Ра­ми­ћи­ма ко­на­чно ожи­вје­ти.

Извор: ЦАПИТАЛ и Независне новине