Видео сјећања - Паоло Ди Канио...

Постоје два начина да се вратиш из битке – с главом непријатеља у рукама или без своје!

Фудбал 18.07.2015 | 23:40

Готово да ниједан модеран фудбалер, па чак ни Ерик Кантона, није тако радикално поделио мишљење фудбалске јавности као Паоло Ди Канио.

Једноставно, или га волите или не, нема средине.

Велики таленат, виртуоз са фудбалском лоптом (ако питате Харија Реднапа, многи врхунски играчи би платили богатство само да га гледају на тренингу) био је обожаван од стране навијача клубова за које је играо. Осим вољеног Лација, носио је дресове Милана, Јувентуса, Наполија, Селтика, Шефилд Венздеја, Вест Хема и Чарлтона, а његова играчка историја проткана је наглашеном побуном, како вербалном, тако и физичком, усмереном углавном према тренерима. Наравно, није штедео ни противнике, а ни судије, али такав му је карактер. Борбени, војнички, римски…

У ери у којој преплаћени фудбалери-милионери љубе грб сваког клуба за који потпишу и показују лојалност једнако као када симулирају повреду, Ди Канио је био симбол страсти и посвећености. У играчким данима, знао је да саиграче из Лација држи будне целе ноћи пред дерби са Ромом и да им пушта на ДВД-у по неколико пута култни филм “Храбро срце”, како би им објаснио како се иде у рат. Чак је и легендарни сер Алекс Фергусон желео да га ангажује у једном тренутку, док је Ди Канио носио дрес Вест Хема, али је добио корпу, јер је Римљанин на левом рамену увелико носио тетоважу грба Чекићара.
“Не могу да се правим да ми тај податак није импоновао. Међутим, није било шансе да напустим Вест Хем због Манчестер Јунајтеда. За мене, фудбал никада није био бизнис, већ само страст”, тврди Ди Канио.

И није лагао. У лето 2004. прихватио је драстично смањење плате како би напустио Острво и вратио се у свој Рим, после тачно 16 година одсуства. Једноставно, Паоло је осетио у срцу да је потребан Лацију, исто као што је тај клуб њему био потребан, док је као буцкасти дечак из Римског кварта Квартиколо, препуног Романиста, одлазио на север и као члан Иридућибилија (главна навијачка група) пратио Лацио. Тај осећај данас је познат само навијачу Рада, Земуна или ОФК-е...

А какав је набој када навијач са шипке обуче дрес вољеног тима, уверили су се навијачи Роме на православно Бадње вече 2005. године у првом “дербију престонице” од повратка Паола Ди Канија. То је оно вече након што је пуштао чувени филм са Мелом Гибсоном целе ноћи, а после је изашао на терен Олимпика и постигао водећи гол у тријумфу над Ромом 3:1.

После гола отрчао је на Ромин југ, да покаже навијачима Вучице да се вратио у свој град и да их опет провоцира са истим жаром, са којим је то чинио као клинац.

Исте те вечери, живот Паола Ди Канија се драстично променио, а поступак по завршетку градског дербија обележио га је за остатак живота. Високо уздигнута десна рука са испруженим дланом, тај традиционални "Римски поздрав" центуриона, који су фашисти присвојили током Другог светског рата и заувек му променили значење, шокирао је ионако лицемерни фудбалски свет. Прослава победе над мрским ривалом запањила је Острво на којем се Паоло доказао као фудбалер у мултиетничким клубовима, па је уследила одбрана пред рафалом јавности.
"Јесам фашиста, али нисам расиста! Салутирао сам својим другарима са трбине, то је био наш традиционални римски поздрав", правдао се Паоло.

Ипак, у аутобиографији "Повратак", у лето 2005. Ди Канио је признао да је велики поборник фашистичког диктатора Бенита Мусолинија, који је за њега био "врло принципијелна етничка индивидуа, која није схваћена на најбољи начин". Ово је изјавио можда и зато што на десном бицепсу има истетовирану реч “Дуче” (вођа) на латинском, као и што му леђа красе фашистичкли симболи - велики орао у којем је портрет управо диктатора Мусолинија, а као доказ да се поноси својим фашистичким опредељењем.

А Паоло Ди Канио није уопште лош момак. У психолошком профилу који му је израђен у периоду док је тренирао Сандерленд 2013. године (због његовог ангажовања је некадашњи британски министар иностраних послова Дејвид Милибанд напустио тај клуб), пише да он никако није фашиста.
"Паоло није, нити је икада био лоша особа, а ни идеолошки фашиста. Неке ствари које је изјавио и учинио имају везе са његовом историјом, са коренима и честим компулсивним променама расположења. Ди Канио није луд, већ само има своје епизоде у глави", тврде психијатри.

А те епизоде у глави обележиле су му каријеру, како у Италији, тако и у Енглеској. Добар дриблер, брз, упоран као мазга, Паоло је мамио уздахе навијача посебно тамо где се фудбал увек гледао другим очима. На Острву. Тамо се фудбал воли до безумља, посебно у том Вест Хему, вечитом панкеру Премијер лиге, симболу радничке класе и клубу који су феноменално опевали Кокни Риџектси и Кок Спарер. Тамо је Паоло успео да се издигне и завреди статус легенде, за сасвим регуларну плату, не за милионе евра.

А на то чувено Острво је стигао у лето 1996. године захваљујући Фабију Капелу. И не, није се за трансфер изборио квалитетом, већ недисциплином. Дрес Милана заменио је зелено-белом мајицом Селтика, након сукоба са једним од најбољих тренера који су се икада појавили на фудбалској сцени. Капелово "Ваффанцоуло" (ружна реч на италијанском) изазвало је толики бес у овом несхваћеном фудбалском генију, да га је гурнуо и оборио на земљу на ужас осталих саиграча. Био је то крај италијанске каријере за Ди Канија и знак да му је потребна промена окружења која је уследила.
"Није се то десило на терену већ у свлачионици. Гурнуо сам га, изгубио је равнотежу и пао преко торбе. Желео сам да се расправим с тим, опсовао ме је, сада разумем из ове перспективе да сам претерао, али био сам млад", правда се Паоло.

Наравно, није му то био једини гаф током играчке каријере. Уз 67 голова за Шефилд Венсдеј, Вест Хем и Чарлтон, памтићемо га и по легендарном гурању судије Пола Олкока из 1998. године, након црвеног картона који је добио на мечу између Сова и Арсенала на старом Хилсбороу.

Због тог потеза добио је суспензију од 11 утакмица и новчану казну од 15.000 евра.
"Нисам никога убио, само сам гурнуо судију. Грешка је, али се грешке догађају и ако се догоде прихватиш казну. Био сам кажњен 11 утакмца, а штампа… Говорили су да сам варварин и лудак. Чак су ми рекли и да сам Циган, што ми је звучало као комплимент. Али, данас када гледам тај снимак, не могу да верујем да је судија тако олако пао, као пијани кловн", сматра Ди Канио.

После одлежане суспензије, добио је нову шансу, а њу му је пружио тадашњи менаџер Вест Хема Хари Реднап у лето 1999. године. Тада је још стари тренерски вук рекао да Паоло може са лоптом оно што ниједан други нападач не може, а Италијан осим што му је често кидао живце, узвратио му је борбеношћу и прелепим головима. Један од вероватно најлепших у историји Премијер лиге Паоло је постигао против Вимблдона у марту 2000. године.

Баш та 2000. година некако је скроз протекла у знаку Паола Ди Канија. Хари Реднап ће често у неформалном разговору, када га питају ко је најбољи играч којег је тренирао рећи - Ди Канио (а не заборавите био је тренер и Гарету Бејлу у Тотенхему).

Ипак, вечно ће се сећати његовог детињастог потеза из фебруара те године, када је након што му главни судија није свирао бар два чиста пенала против Вотфорда тражио измену и чак сео на траву из протеста док се утакмица одвијала. Сигурно пет минута је седео и ћутао, једва га је Хари наговорио да се врати у игру, а до краја меча Италијан је учествовао у великом повратку у последњих 25 минута и тријумфу Чекићара од 5:4. И како да га не волите…

Да упркос црвеним картонима, инцидентима и проблематичном понашању Паоло Ди Канио није ђубре, читав свет се уверио у децембру исте године. На Гудисону се играо финиш меча Евертон - Вест Хем, било је 1:1, Чекићари су били у нападу, а након центаршута Италијан је уместо да покуша главом да погоди празну мрежу ухватио лопту у руке и позвао помоћ за повређеног голмана домаћина Пола Џерарда. Био је то потез који је објективна енглеска публика наградила овацијама, играчи оба тима му честитали на томе, а ФИФА му за то касније дала фер-плеј награду.

Био је необично пргав као фудбалер. Понекада као дете. Једном приликом се толико расправљао са тада голобрадим дечкићем Френком Лампардом око тога ко ће да изведе пенал, да је умало избила туча. Пргави Френк, још пргавији Ди Канио, само што се нису побили, али је на крају Италијан зграбио лопту извео пенал о донео победу Вест Хему у важном мечу. Зна се ко је тата.

Ако за нечим у игрчкој каријери Ди Канио може да жали, онда је то чињеница да није одиграо ниједан меч за А селекцију Италије. Није да није заслужио позив, без обзра што су у његово време дрес Азура носили мајстори као што су Дел Пијеро, Монтела или Делвекио, зна и он да је са Италијом завршио чим је ћушнуо Капела. Такве ствари се не опраштају.

Након раније описаног повратка у Лацио, у коме се задржао две сезоне, уследио је завршетак играчке каријере у нижеразредној Ћиско Роми. Можда би Паоло остао међу небо-плавима још коју сезону, али је опет платио данак својој навијачкој прошлости. Блиско пријатељство са вођама Лацијала, првом екипом, довело га је у сукоб са председником Клаудијом Лотитом, па је по истеку уговора 2006, буквално отеран са Олимпика. По завршетку каријере 2008. упливао је у тренерске воде, а прву прилику је добио у енглеском четвртолигашу Свиндон Тауну.

И ту се видело колико је Паоло претерано страствен. Напаравио је резултат са овим тимом, увео га у трећу лигу, али је Свиндон брзо запао у финансијске проблеме. Опет, Ди Канио му није окренуо леђа, давао је паре из свог џепа како би се задржали најбољи играчи, али је после продаје иза леђа најбољег фудбалера Мета Филипса, Паоло одустао и поднео оставку. Имао је он и у Свиндону жуте минуте, хватао је за гушу нападача Леона Кларка, али је знао и да узме лопату у руке и да са 200 добровољаца чисти снег са терена како би се утакмица одиграла!

Након Свиндона, опробао се и у Премијер лиги на клупи Сандерленда. Од старта је био трн у оку локалцима са севера Енглеске, због ранијих иступа о фашизму имао је веилку опозицију, па је добио отказ после само 12 утакмица, јер су играчи тврдили да их малтретира и вређа. А Ди Канио је само био искрен и рекао им да морају да забораве на нездрави начин живота (кобасице, пиво, пасуљ, кечап, мајонез, кока-колу…) како би постигли врхунске резултате. Џаба, нису га схватили.
"Променио сам комплетно методе тренинга које су важиле годинама. Проучио сам добро јапанске спиритуалне методе, начин живота јапанских Самураја, које покушавам да имплементирам у фудбал. Пробаћу да направим нешто ново, никада виђено у овој игри, да моји играчи буду прави ратници на терену", открива Ди Канио.

Без компромиса, Италијан тражи своје место у канџама модерног фудбала, са жељом да и његови наследници на терену буду приближно страствени као он, а не гомила фудбалских ловатора. На том путу сигурно ће се и даље држати реченице коју је често понављао током каријере и која би могла да послужи свима онима који тек долазе на велику сцену.
“Постоје два начина повратка из битке: с главом свог непријатеља или без своје!”