10 најјачих утисака из првог дијела тениске сезоне...

Надмоћ Новака Ђоковића апсолутно је обележила први део сезоне на АТП туру.

Тенис 17.07.2015 | 23:00

Међутим, није то једино занимљиво и важно што је мушки тенис понудио у претходних седам и по месеци – пред мали предах од тениса, погледајмо где су у овом тренутку Мари, Вавринка, Надал, Федерер, ко је разочарао, кога вреди чекати, ко је ’нестао’, а ко се вратио...

1. Супериорност. Новак Ђоковић изгубио је само један меч на великим турнирима (ГС и Мастерси), финале Ролан Гароса од Стана Вавринке. Освојио је све остале значајне турнире које је играо – Аустралијан опен, Индијан Велс, Мајами, Монте Карло, Рим и Вимблдон. Колико год пораз у Паризу био болан, Ђоковић би сигурно пре почетка сезоне прихватио овакав развој догађаја.

Играчки и ментално Новак је тренутно знатно изнад осталих, већ сада је малетене осигурао прво место на крају године, а добра вест је да долази део сезоне на његовој омиљеној подлози – бетону.

Прошле сезоне у то време догађаји на приватном плану узели су данак, али сада је Ђоковић мотивисан да ради како би поновио успех из 2011. године – три Грен слем титуле у једној сезони. Уз то, ако је негде могао и требало да освоји још који највећи трофеј, онда је то сигурно Њујорк, у којем је од 2007. сваке године играо барем у полуфиналу. Ту је и Синсинати, једини Мастерс који му недостаје, тако да ће Ђоковић после заслуженог одмора још наоштренији кренути по нове трофеје.

Како сада ствари стоје, највише управо од самог Новака зависи како ће изгледати јесен на АТП туру.

2. Један се усталио, други лута. Прошле године мушки тенис добио је два сензационална освајача Грен слем турнира – Стана Вавринку и Марина Чилића. После успеха каријере пошли су супротним путевима. Упркос приватним проблемима и томе што није константан као што најбољи треба да буду, Вавринка је претња на сваком Грен слем турниру, а у Паризу је одиграо као у сновима и заслужено дошао до друге највеће титуле. Једном може да буде случајно, два пута не може.

Са друге стране, Чилић се од тада мучи са повредом, вратио се на терен у Индијан Велсу, али очигледно му треба још времена да врати форму и самопоуздање. Дошао је до четвртфинала Вимблдона, али тамо се предао Ђоковићу и пре почетка меча – нити једног тренутка није се стекао утисак да Марин може да учини меч неизвесним. Видећемо хоће ли САД и Њујорк у њему пробудити емоције из прошле године или ће то бити само додатни притисак.

3. Нема завршног корака. Енди Мари је прошлу годину преспавао, а сада је напокон потпуно спреман и игра веома добро. Има скор 46-7 и освојио је три титуле. Ипак, као и током целе каријере, Шкоту дуже треба да савлада одређене баријере него саборцима из врха. Сада може све осим да добије најбоље – од Ђоковића је губио у финалу Аустралијан опена и полуфиналу Ролан Гароса (плус у Индијан Велсу и Мајамију), док га је Федерер зауставио у полуфиналу Вимблдона.

Ипак, Енди је изузетно квалитетан тенисер, лакше ће и нападати форхендом када још мало добије на самопоуздању, али за то му је претходно потребна једна велика победа. Ако смири нерве и мало га послужи срећа, Мари може да буде најозбиљнији конкурент Ђоковићу у наставку сезоне.

4. Понор је све дубљи. Рафаел Надал пролази кроз можда и најтеже тренутке у каријери – здравље овога пута није проблем, али игра јесте. Изгубио је мало на брзини и не може више у толикој мери да се ослања на дефанзиву, а за агресивност тренутно нема довољно самопоуздања. Форхенд га не слуша, био је непрепознатљив у поразу од Брауна на Вимблдону, а ни супарници се више не боје када виде Надала наспрам себе.

Када се све то укомбинује, добијамо Рафу на 10. месту на АТП листи. Никада није деловало да је Надал ближе свом крају на врхунском нивоу, али сачекајмо још мало са том тврдњом, ипак је Шпанац један од најупорнијих спортиста у историји. Питање је хоће ли успети да држи континуитет као раније, али вероватно ће се дићи и поново бити претња на највећим турнирима, поготово на шљаци.

Рафа често током каријере није ’постојао’ у другом делу сезоне, али било је и блиставих момената попут 2010. године и нарочито 2013, када је освојио и Роџерс куп и Синсинати и УС опен. Надал неће бити преморен, а колена су му у реду, тако да га немојте још отписивати.

5. Године нису препрека. Иако ускоро пуни 34 године, Роџер Федерер и даље је баук за 90% тенисера на АТП туру. Истина, на Ролан Гаросу није озбиљан фактор већ три године уназад, доживео је рани пораз у Мелбурну, али на Вимблдону је дошао до финала и током сезоне био је можда и једини који је успевао да изазове Ђоковића, чак га је и победио у Дубаију.

На Вимблдону је Федерер одиграо један од мечева каријере против Марија, али није успео да испрати Ђоковића у последња два сета финала. Тешко је претпоставити шта даље чека Роџера, али једно је сигурно – он ретко пропушта добре прилике, увек ће вребати из сенке и стављати себе у позицију да се та прилика појави.

6. Врло је једноставно, вероватно нису довољно добри. Тако је Иван Љубичић одговорио на питање зашто нико из тзв. “средње генерације“ не успева да направи значајнији пробој.

Можда и највеће разочарање јесте Кеи Нишикори – на прошлом УС опену добио је Вавринку и Раонића у пет сетова, потом и Ђоковића, а посустао је тек у финалу. Није мала ствар за Јапанца којег је крхкост у досадашњој каријери скупо коштала. Мислили смо да ће то бити нови лист, али Кеи је и ове године заказивао кад је било најважније – прелако је изгубио од Вавринке у Мелбурну, изненађујуће је дочекан и пораз од Цонге на Гаросу, а на Вимблдону се повукао због повреде пре меча другог кола. На само једном Мастерсу дошао је до полуфинала. Премало.

Још лошије резултате бележи Григор Димитров – ове сезоне забележио је 21 победу и 13 пораза, а на терену често делује немотивисано и без правог плана. Нема видног помака у његовој игри, а пут до изласка из кризе саткан је од упорности и рада. Да ли је Бугарин спреман да ’копа’? Милоша Раонића мучи повреда стопала, због тога није успевао да се припреми на најбољи начин и још нема титулу ове сезоне.

Кеи, Григор и Милош имају још времена да до краја остваре потенцијал, али и времена је све мање.

7. Нова генерација. Већ се много говори о Кирјосу, Ћорићу, Кокинакису, Звереву, Рубљову... И треба да се говори јер ће неки од тих момака једном бити на врху тениског царства. Кирјос је неустрашив и талентован, али му глава лута. Ћорић је професионалан, посвећен напредовању и поседује чврсту главу. Кокинакис још нема до краја дефинисан стил игре. Зверев и Рубљов су две године млађи од споменутих (’97 годиште), али показују назнаке врло добрих тенисера.

Биће узбудљиво пратити њихов развој, а можда баш неко од њих експлодира на америчком бетону.

8. Главо луда. Пре две године играо је полуфинале Вимблдона, догурао је и до 14. места на свету, али чини се да Јежи Јанович сада плаћа цену свом темпераменту. На истом том Вимблдону сада је испао у првом колу од Марсела Илхана, у 2015. години догурао је тек до 15 победа и ретко када успева да одржи концентрацију током целог меча. Пољак у новембру тек пуни 25 година и има времена да се поново уозбиљи, мало смири и почне да ради на својој игри.

Јанович је тренутно 51. на свету, а скоро све наведено важи и за Ернестса Гулбиса, који је тек 82. тенисер планете. Једва је накупио четири тријумфа ове сезоне, а колико прошле године играо је полуфинале Ролан Гароса и најављивао још веће успехе. За сада ништа од тога.

9. На свом месту. Томаш Бердих добио је Надала у Мелбурну, његови навијачи понадали су се да би могао да направи касни пробој против Вавринке, али се Чех вратио у своје старо рухо врло брзо. Сада је шести на свету, биће још покоја велика победа, али углавном ће посустајати када је најпотребније. На последња два Грен слем турнира чак није дошао ни до четвртфинала. Бердих остаје Бердих – добар тенисер, али не више од тога.

10. Дуг пут. Можда ће звучати непримерено, али суспензија као да је помогла Виктору Троицком. Већ је полако почео да тавори, а неправедна пауза ојачала му је љубав према тенису, пробудила инат и изоштрила циљеве. Сада, годину дана после повратка, Троицки је поново у Топ 20 – почео је да игра агресивније, освојио је титулу у Сиднеју, играо финале у Штутгарту, а врло мало је недостајало да на Вимблдону оствари прво Грен слем четвртфинале у каријери. Браво, Викторе.

Ако сам нешто пропустио, слободно ме допуните...