Томић, Шћеповић, Смиљанић, Нинковић, па Бабовић: Превелика очекивања од дјеце Партизана!

„Идеја је била да покажем како могу да играм под притиском и да носим терет одговорности“, појаснио је везиста црно-белих после кратког споја са навијачима на мечу са Дилом.

Фудбал 17.07.2015 | 19:40

Нит' је први, нит' последњи. „Кифла“ Стефана Бабовића из 83. минута утакмице против Диле Гори требало је да задовољи апетите и утоли глад победе жељних навијача Партизана, али је уместо тога појединцима „нахранила“ сујету и оживела сукоб на релацији трибина-играч, који је последњих година у Хумској 1 израстао у ружну традицију.

Индикативно, део публике са истока и(ли) запада скоро у свакој сезони бар по једном на зуб узима децу пониклу у надалеко чувеној школи црно-белих – попут Немање Томића, Марка Шћеповића, Милана Смиљанића, Николе Нинковића – па се њен гнев на почетку ове преселио на капитена (или заменика, кад Саша Илић, кога су такође некад частили звиждуцима, није на терену). Да је „нормално“ прославио гол вредан победе на европској премијери 29-годишњи везиста би сигурно испао већи мангуп у накарадном односу гледалаца и фудбалера, међутим, гестикулацијом према истоку, који је тражио да слободни удараца изведе Андрија Живковић, постао је тема дана у спортској Србији.
„Свестан сам да се о мом потезу после гола прича и пише више него о голу самом. И о нашој победи. Да разјасним за оне који нису разумели: нити сам хтео неког да увредим, нити да се инатим. Идеја је била да покажем да могу да играм под притиском, да сам на такве ситуације навикао. Чак су ми и саиграчи, знатно пре ове ситуације, причали како сам научио да се борим са повишеном тензијом и да је за мене притисак нормална појава. Да могу да носим терет одговорности“, поручио је Бабовић у разговору за МОЗЗАРТ Спорт.

У његову одбрану стао је и шеф струке Зоран Милинковић који је упркос скандирању навијача „Жиле, Жиле...“ остао при ставу да је Стефан први извођач слободних удараца са оне позиције.
„Да би се стекла комплетна слика шта се десило само ћу рећи да сам најпре понудио Андрији да пуца слободњак, али је он препустио мени. Непосредно пре шута пришао ми је наш десни бек Мирослав Вулићевић и рекао: „само се сконцентриши“. Та два детаља показују колико ми екипа верује кад су ударци из прекида релативно ближе голу у питању“.

Други је падеж хоће ли иста порука доћи до ушију навијача, који су имали (често неоправдане) замерке на Бабовићеве игре и у претходном мандату, али и у првих шест месеци по повратку у клуб.
„Као што сам рекао одмах после меча, ја сам један од њих. Играм и борим се за њих. Увек дајем сто одсто, поштено одрађујем сваки задатак који ми је поверен. У то нека буду сигурни. Да ли ћу сваком да се допаднем? Наравно да не... Само, некад ми се чини да морам да одиграм изнад својих могућности да би се то подвело под – добро. Или нормално“.

Ако је за утеху Бабовићу, није једини црно-бели према коме је трибина исказивала нетрпељивост, јер су том стазом прошли Шћеповић, Томић, Смиљанић и Нинковић.
„А можда је све то зарад превеликих очекивања до нас који смо поникли у школи Партизана. Верујте да је нама, више него било ком другом, стало до успеха овог клуба и да стварно осећамо како Хумска дише. Порасли смо овде и сигурно нам тешко пада кад се такве ситуације десе, јер нико не жели победу више од нас. Желимо само да нас подржавају. Ништа преко тога“.

У закључку дешавања од уторка вече и најаве онога што Партизан чека у Грузији Бабовић је причу вратио на почетак. На погодак за 1:0.
„Баш смо се намучили да стигнемо до победе која је апсолутно заслужена и требало је да буде изражена са више голова разлике. Испратио сам шта се дешавало и на осталим квалификационим мечевима ове рунде и тек се сад види да оно што сам рекао, како данас сви играју фудбал, није фраза. Истина је. Опет, Партизан мора да гледа само себе и надам се да ћемо у Грузији одиграти још један добар такмичарски меч, али и да ће се Дила отворити, што би нашим бочним играчима створило више простора за гол или два, који би требало да реше питање пласмана у наредну рунду“, закључио је Стефан Бабовић.