Малишани у Српској у страху од поплава

Дјеца у Републици Српској све више се боје поплаве - тај страх је одмах иза "универзалних страхова" од змије и мрака.

Страх од поплаве посљедица је непосредне изложености стресовима високог интензитета током прошлогодишњих поплава, показују резултати истраживања објављени у публикацији "Психосоцијална подршка дјеци и породицама након природних катастрофа".

Истраживање је проведено кроз радионице на 1.067 цртаних и писаних радова дјеце узраста од осам до 14 година из 53 школе у Српској.

Дјеца су наводила да страхују од тога да ће им вода ући, или поново ући у кућу, да ће им се кућа срушити због клизишта, као и да ће им вода однијети неку блиску особу, а поједина дјеца имају и кошмаре у вези са поплавама.

Ови страхови су засновани на реалним догађајима - било да су их дјеца лично доживјела или су им била свједоци, било да су гледали путем медија, тако да и малишани који нису били директно угрожени поплавом наводе страх од поплаве као велики страх.

Предсједник Друштва психолога Републике Српске Дијана Ђурић каже Срни да је стрес дио живота, па је нормално да се неко вријеме осјећају посљедице у виду опште напетости, проблема са спавањем, сталног размишљања о догађају, као и узнемирености у ситуацијама које подсјећају на то искуство.

Она наводи да од предиспозиција личности зависи какве ће посљедице оставити то искуство јер иста ситуација може изазвати различите реакције.

"Уколико су родитељи или друге значајне особе у стању да дјеци пруже осјећај сигурности и да нормализују ситуацију, дјеца ће их лакше пребродити.

Али, уколико одрасли нису у могућности да то пруже, показују страх, панично понашање и нису у стању да брину о дјеци, дјеца ће се осјетити несигурном и незаштићеном, што може оставити трајније посљедице", упозорава Ђурићева.

У ситуацијама природне катастрофе, као што је поплава, важно је благовремено реаговати и превентивно спријечити настанак психолошких проблема тако што ће се дјеца усмјерити на конструктивне начине суочавања са стресом.

Ђурићева објашњава да су у радионицама дјеца подстицана да препознају страхове, да их изразе и са њима се суоче и то се показало као ефикасан начин подршке дјеци из поплављених подручја јер је субјективно осјећање стреса смањено након учешћа у радионицама.

Ипак, код дјеце која су прије радионица имала посебно изражен стрес није дошло до његовог смањивања, па психолози сматрају да постоји одређен број дјеце за коју би требало додатно организовати психолошку подршку у виду индивидуалног рада.

Ђурићева наводи да је најбитније развити свијест о потреби очувања менталног здравља, као и превазилажења предрасуда о потреби психолошке помоћи, јер се сви људи могу наћи у кризним ситуацијама.

"То није знак менталне болести или поремећаја, него менталног здравља, тежње за развојем властите личности и унапређењем квалитета живота, на шта сваки појединац има право", закључује Ђурићева.

Радионице са дјецом дио су активности пројекта "Јачање институционалних капацитета за пружање психосоцијалне подршке дјеци и породици у подручјима погођеним поплавама".

Њихов реализатор је Друштво психолога Српске у сарадњи са Министарством здравља и социјалне заштите и Републичким педагошким заводом, а уз подршку Уницефа.