Откривена тајна смрти Еве Перон

Неуролог Данијел Ниџенсон сматра да позната Евита није умрла од последица рака, већ због операције мозга.

Занимљивости 14.07.2015 | 13:10

Неколико недеља пре смрти, Ева Перон стајала је уз свог супруга Хуана током његове друге инаугурације за председника Аргентине. Рак грлића материце ју је толико ослабио да је била у некој врсти кавеза који је требало да пружа потпору њеним слабим удовима, а тежила је свега 36 килограма, пише “ББЦ”.

Тако барем гласи званична прича.

Али неуролог с Јејла, Даниел Ниџенсон, пронашао је нове доказе који упућују на другачији развој догађаја.

Према Ниџенсоновој теорији, мушкарац који се налазио поред Еве на споменутој паради био је одговоран за њено брзо пропадање, јер ју је натерао на ризичан медицински захват.

Лоботомија, која укључује сечење неуронских веза између чеоног режња и преосталог дела мозга, представља процедуру која је требало у потпуности да укине емотивне рекације.

Ова операција била је државна тајна све до 2011. године, кад је Ниџенсон дошао до рендгенских снимака Евиног скелета након смрти, које су укључивали и снимке лобање на којима постоје знакови да је она бушена.

Један од могућих сценарија јесте да је лоботомија била драстична мера којом су покушали да олакшају болове које је осећала због рака. Иако сама процедура не би нужно смањила саму бол, смањене емоције могле су да помогну пацијенткињи да издржи патњу.

С друге стране, на основу сведочења неколико извора блиских целом догађају, Ниџенсон верује да је овим чином Евин супруг повукао очајнички потез како би обуздао све опасније понашање своје супруге.

"Био је то савршен начин да 'смири' Евиту и спречи грађански рат, покушавајући истовремено да умањи њене болове због рака", наводи Ниџенсон.

Евитини поступци некада су били прилично непромишљени у години пре њене смрти. Као прва дама, била је одговорна за много тога везаног за социјалну политику, али почетком 1950-их у влади се појавило више фракција.

Можда због тескобе и болова, почела је све оштрије да се обраћа онима који нису делили њено мишљење.

"У својем последњем јавном обраћању, 1. маја 1952. године, што је Празник рада у Аргентини, она је прозивала непријатеље”, каже Ниџенсон.

Такође је диктирала документ од 79 страница под називом 'Моја порука' у којем се примећују трагови њене ратоборности и насилништва.

“Спомињала је 'непријатеље народа' који су били 'неосетљиви и одвратни и хладни као жабе и змије'. Узвисивала је 'свету ватру фанатизма' и била је 'против имбецила' који су позивали на разборитост. Наредила је аргентинском народу да се 'бори за олигархију'", написао је Ниџенсон.

Све то нису биле само пусте претње јер је из болесничке постеље, без супруговог знања, наручила 5.000 аутоматских пиштоља и 1.500 митраљеза од холандског принца Бернхарта, којима је желела да наоружа раднике синдикалисте, како би оформили радничку милицију.

Те вести биле би и више него довољне да направе раздор међу фракцијама Перонових сарадника, који су претходно исказали незадовољство према Евитиној моћи и популарности. Земљи је озбиљно претио грађански рат.

Лоботомија је у то време већ стекла славу у САД-у, као облик лечења неконтролисане агресије и импулсивног насиља, па је лако могуће да је Хуан у њој видео решење проблема.

Будући да је Ниџенсон прво прегледао Евитину здравствену документацију, контактирао је колегу хирурга, Џејмса Попена, који је потврдио његове сумње.

Током интервјуа, разговарао је и с Попеновом медицинском сестром и блиском сарадницом, Маненом Рикелме, која је потврдила да се операција одвијала против Евитине воље.

Лекару су морали да направе операциону салу у задњем делу палате, каже Рикелме, а како би операција остала тајна, оружани чувари су надгледали целу процедуру.

Вероватно је један од најузнемирујућих података то да је пре ове операције Попен прво морао да вежба извођење лоботомије на затвореницима у Буенос Ајресу, на Хуанов захтев. Очигледно је Хуан желео да његова супруга преживи операцију.

Хируршки захват је успео да ућутка Евиту, али је такође убрзао и долазак њеног краја.

Након лоботомије, престала је да једе, и умрла 26. јула 1952. године.

Попен је, тврде његови познаници, дубоко зажалио због своје уплетености у цео догађај и бола који је нанео.

Који мотиви су се налазили иза ове операције вероватно се никад неће сазнати јер се можемо поуздати у сведочења шачице људи.

Али могућност завере додаје још један трагичан момент животу посебне и контроверзне жене која, иако је живела свега 33 године, и данас фасцинира многе.

Б 92