Анализа - Партизанаикос: Има нека тајна веза Београда и Атине…

ПАО је у последњих 20-ак година имао прави рецепт за трофеје, а један од главних састојака за успех готово увек Атињани су проналазили у Партизановој кошаркашкој кухињи у Хумској. Традицију настављају Ђорђевић и Павловић, вероватно и Радуљица и Милутинов...

Упркос слабим резултатима у претходној сезони, кошаркашки клуб Партизан и даље има препознатљиву школу, односно производну траку за младе таленте. Не мали број озбиљних играча лансирали су црно-бели у последње две деценије, а неки од њих досегли су сам врх.

Одлазак Саше Павловића, као и све извеснији потписи Мирослава Радуљице и Николе Милутинова за Панатинаикоса још један су доказ у прилог поменутој тези, али и тврдњи да нико у Европи не цени црно-беле као атински великан.

Када се погледа колико је бивших играча Партизана у неком тренутку каријере носило и зелени дрес Панатинаикоса, јасно је да постоји нека "тајна веза". Многима ће звучати претенциозно, али историјски и статистички подаци показују да се ПАО коначно попео на кров Европе када су у њему играли кошаркаши са ових простора.

Наравно, никако не би смели да заборавимо један од крунских аргумената у овој причи, а то је тренер Жељко Обрадовић. Човек који је 1992. године предводио Партизан до титуле првака Европе стекао је током 13 сезона у Атини статус божанства међу навијачима Панатинаикоса, пре свега захваљујући томе што је пет пута водио тим до трофеја у Евролиги.

Светлу традицију на клупи Свеатинског могао би да наследи стрелац најважнијег коша у Партизановој историји, Александар Ђорђевић који је недавно сео на клупу грчког великана. Када су у питању играчи, пре Павловића, а не рачунајући Радуљицу и Милутинова, за Панатинаикос је играло још 12 бивших кошаркаша београдских црно-белих.

Лед су пробили центар Мирослав Пецарски и легендарни крилни кошаркаш Жарко Паспаљ. Ни једном ни другом није било баш лако тог лета 1994. године. Пецарски је дошао као појачање у рекету и то из редова солунског Ариса, а добро је познато колико је ривалитет између два највећа града у грчкој. Претходно играо је за Партизан од 1986. до 1989, баш у генерацији са Паспаљем, Дивцем и Ђорђевићем. У последњој сезони у Атини, 1996. године Пецарски је у дресу Панатинаикоса освојио Евролигу, прву у клупској историји.

Ипак је много теже било Паспаљу, који је у Панатинаикос дошао директно из редове архинепријатеља, пирејског Олимпијакоса. Тада су му грчки навијачи спевали песмицу “Никад нећеш узети трофеј Паспаље“, али их је горостас из Пљеваља ућуткао већ следећег лета у тој истој Атини у дресу репрезентације Југославије. У екипи Зелених задржао се само годину дана.

Долазак Обрадовића у Атину у лето 1999. године означио је и почетак нове, најуспешније ере у историји клуба. Са њим у пакету стигао је још један бивши играч Партизана, шампион Европе из 1992, Жељко Ребрача. Већ у првој сезони српски тандем освојио је Евролигу, а на то су касније још додали и два трофеја у шампионату Грчке.

Онда је на ред 2004. године дошао Владо Шћепановић. Сјајни бек стигао је у Атину директно из Партизана, а у Панатинаикосу је остао две сезоне. У том периоду освојио је две дупле круне у Грчкој, али не и трофеј Евролиге. ПАО је тада прво био трећи, а онда је елиминисан у четвртфиналу.

Годину дана после Шћепановића, у клуб из Атине дошао је Дејан Томашевић из шпанске Валенсије. Некадашњи крилни центар Партизана и репрезентације Југославије одлично се уклопио, очигледно му је пријала Грчка, пошто је 2007. узео трипл круну, укључујући Евролигу.

Те сезоне дрес славног грчког клуба носио је и бивши плејмејкер Партизана Милош Вујанић. Он се задржао само годину дана у клубу, али му се у си-вију пишу три трофеја, а то је нешто о чему многи играчи могу само да сањају. За разлику од њега, Томашевић је становник Атине био три године.

Већ у сезони 2008/09 искусни стратег Обрадовић је ангажовао још двојицу бивших кошаркаша црно-белих. Избор је пао тада на најбољег европског центра Николу Пековића и једног од љубимаца навијача Партизана, Душана Кецмана. И одмах су ударили печат, поготово Пековић. ПАО је те сезоне опет освојио трипл круну, а следеће године Кецман је напустио екипу. Наравно, одмах је стигла замена из Хумске, а тада је то био Миленко Тепић. Он и Пековић су 2010. освојили титулу првака Грчке, потом је Црногорац отишао у НБА, а следеће сезоне бившу бек Партизана домогао се Евролиге у зеленом дресу.

<ифраме срц="хттпс://www.yоутубе.цом/ембед/мМ7Б_р1хХоМ" wидтх="425" хеигхт="350">

Захваљујући сјајним партијама у сезони 2009/10 у дресу Партизана који је тада стигао до Фајнал фора, трансфер на лето у Панатинаикос резервисао је и центар Алекс Марић. Аустралијанац српског порекла. Као и Тепић, освојио је Евролигу и шампионску титулу, а додао је и куп Грчке у следећој сезони.

<ифраме срц="хттпс://www.yоутубе.цом/ембед/ахгWФ7xБyТс" wидтх="425" хеигхт="350">

Жељко Обрадовић је у лето 2012. године напустио Панатинаикос, а у клуб је дошао бивши инострани двојац црно-белих – Стефон Лазме и Џејмс Гист. У прве две сезоне били су веома успешни, клуб је освојио, па одбранио дуплу круну. У лето 2014. Лазме је напустио ПАО, а Гист је остао и освојио још један грчки куп.

Ипак, прошле сезоне у финалу домаћег шампионата ПАО је морао да призна пораз у дуелу са највећим ривалом Олимпијакосом, а летњи период власник и управа Панатинаикоса искористила је да почне реновирање.

<ифраме срц="хттпс://www.yоутубе.цом/ембед/ЦнхРТбт0ФwМ" wидтх="425" хеигхт="350">

Избор је пао на Александра Ђорђевића, Саша Павловић је недавно договорио долазак, пошто му је истекао уговор са Партизаном. Милутинов још има уговор са црно-белима, тако да би ту Панатинаикос требало да плати обештећење, док је Мирослав Радуљица како сада ствари стоје ближи дресу ПАО него повратку у НБА лигу.

У сваком случају, ако је судити по традицији, Панатинаикос је у последњих двадесетак година имао прави рецепт за трофеје, како домаће, тако и оне у елитном европском такмичењу, а један од главних састојака за успех готово увек проналазио је у Партизановој кошаркашкој кухињи у Хумској.