Звоне Бобан о Пиксију-Бреговићу и Деји-Штулићу...!
Легендарни хрватски фудбалер Звонимир Бобан говорио је у интервјуу за портал 'спорто.ме' о фудбалу у бившој Југославији.
Фудбал 05.07.2015 | 09:40Он се посебно осврнуо на каријеру Дејана Савићевића са којим је касније заједно играо у Милану.
Бобан је упоређујући Савићевића са Стојковићем, рекао да му се увек више свиђао Савићевић, иако је, како каже, Пикси био „Бог фудбалске Југе“.
“У то време Бог фудбалске Југе био је Драган Стојковић Пикси. Комплетан и харизматичан, предодређен за највеће ствари. Капитен Звезде и апсолутна звезда. Вођа. Дејан је био права супротност нишком великану. Без обзира на неупитне величине, мени је фаца био – Дејан. Све што је Пикси могао било је разумљиво ма колико велико било. А било је. Али, оно што је могао Дејан, то нико могао није. Неко је волио Горана Бреговића, неко Бранимира Штулића. Тако некако… Ако је икад постојао играч који је рођен и остао, не постао, то је био велики Црногорац. Као да га фудбалске школе нису дотакле. Као да га нису могле уоквирити, ни одредити. Базна техника, чиста игра, стандарди фудбалског образовања који се виде код свих играча на кугли земаљској, код њега нису играли. Кад би требао да идигра повратну лопту то би била мука Исусова, али штопати је петом са слабијом (десном) ногом, с играчем на леђима и у примању га оставити на месту – било му је лакше. Њему природније”.
Бобан и Савићевић постали су саиграчи 1992. када је Дејо прешао у Милан из Звезде.
“Живот нас је опет спојио у Милану, тада највећем клубу и екипи на свету. У лето 1992. Милан га је купио након утакмице Црвена Звезда – Манчестер Јунајтед, када је излудео Енглезе у невиђеној симултанки. Али, Милан је функционисао другачије и ту симултанке нису играле. Ортодоксни 4-4-2 и резултат. И од прве. И трчи заједно. И покриј заједно. И умри заједно. Јер, морао си рикнути да би живео, да би играо – да би био. Дејан се тешко носио с новом реалношћу. Све што није хтео ни знао требао је да трпи и прихвати. А није ишло. Анархичан и безобавезан осјећао се као дивља звер у кавезу, док нам се у исто вријеме историја наплаћивала кроз рат и мржњу. Све одједном. И све наопако. Године апсурда смо прећутали бранећи наше пријатељство од криве речи, од лоших мисли. Верујем да није било потребно, али би било болно и радије смо окретали главу. И тако, наша је фудбалска прича текла у нежељеном ритму. Споро и мучно”.
Имао је Савићевић много проблема да се привикне у Милану, а Бобан је открио и веома занимљиву сцену са тренером Фабијом Капелом.
“Играли смо у Купу Италије, који је био битан к’о турнир на Савици и Лигу шампиона, која је по тренеру и клубу била слабија и мање битна од Серије А… Први избор били су Руд Гулит, Марко ван Бастен и Жан Пјер Папен, плус сјајни Франк Рајкард. Ми балкањероси, некада главни, а тада споредни ликови – други драфт. Није се мирио с тим и стално ми је говорио: “Е мој Бобане, ови немају појма, а ми… Ђе смо ми?”. Једнога дана ушао је у свлачионицу и само сео без поздрава. “Шта ти је?”, упитао сам га. “Не питај”, рече. Кад сам изашао на тренинг, радио је кругове у некој ребелској спорости. Тренер Фабио Капело нас је окупио и почео причу. У том тренутку Дејо је протрчао кроз нас, мртав хладан, као да није његов посао. Капело нас је брзо распустио, позвао ме и упитао што догађа. Рекао сам да не знам и да га засигурно нешто боли. Позвао је Дејана, који се није освртао, настављајући своју трку у протест и циркус. Кад сам га довукао, а како је тада “циао” било све из његовог новог вокабулара, морао сам да преводим. Расправу је почео Дејан: “Реци му да је магаре и да не разумије к…а. И да ме ништа не боли, и да ми неће он говорити шта да радим. Нека говори оној својој губи, мени неће!”. Будући да сам ‘послушник’ већ био, а и почео сам да играм у континуитету, превести нисам хтео. Не само због нас, већ и због великог тренера. Рекао сам да се не осећа добро… Капело ми је заурлао да не лажем и да зна да га псује, док је Дејан наређивао да преведем што треба. Чиста лудница. Док се вика настављала, одлепио сам се од њих и кренуо за другима. Покупио се и Дејо, док је Капело тренинг преселио на други терен. Сцена – за све незамислива. За мене не. Био сам сведок када је неколико година раније обрусио Осиму – “или играм, или одох”…
Ипак, Савићевић је истерао своје и постао један од омиљених играча Сивлија Берлусконија.
“Недуго након циркуса у Миланелу изјавио је да није Берлусконијев пас и да жели да игра, а не гледа. Уз све те фајтове несвјесно му се догађао – прилагођавање. Понос и инат нису прихватали пораз и почео је други живот фудбалског генија. Комплетнији и бољи. С десетке је завршио на левом крилу, постао одговорнији и ојачао у трци. Прихватио је и заволео Италију, као и италијански свети постулат – екипа побеђује, не појединац. Али, кад се губи – ти губиш – тако је притисак већи. Даш и волим те – не даш и носи се. Победи и краљ си – изгуби и смеће си. Тако некако. Сложио се скроз и након две године муке стигле су две године бриљирања. Те две године, након неприхватљивог лоба Барселони у финалу Лиге шампиона 1994, остале су аналима великог клуба и свјетског фудбала”.
На крају, Бобан је упутио критику и Емиру Кустурици..
"Када је генијални редитељ направио безвезни филм о Дијегу Марадони и спустио себе кроз његово име, имао је пуно бољи избор – изабрати југо-Марадону. Њему ближег. И правог лика за правог Емира Кустурицу. Јер, Дејо је и у блату плесао танго. Јер, Дејо је имао широки осмех и дијамант на двојци. Дијамант, који је сјајио као његов фудбал уморан у шарене крпе овдашњих ливада. И ништа неће разградити фудбалски Балкан Дејана Савићевића. Ни време… Ни геније”.
Коментари / 0
Оставите коментар