Видео: Новак обелоданио - ОВО ме мотивише!

Постоји нека тајна веза између Новака Ђоковића и Вимблдона. Заправо, ма колико она била видљива, у његовој радости, осећају поштовања према највећем тениском турниру на свету, речима и, коначно, посвећености успеху баш на том надметању, има ту и једна невидљива нит. Стара је скоро колико и сам Ноле.

Тенис 04.07.2015 | 08:40

О тој нити, вези између Новака као дечака са сновима, и Новака као вимблдонског шампиона, најбољи тенисер света говорио је у кратком документарцу, баш на ту тему.

"Ево моје приче о одлучности да дам све од себе на Вимблдону, можда нисте раније погледали", навео је Ђоковић на друштвеним мрежама уз овај видео-запис:

У њему он каже:

"Београд је, попут многих градова у Србији, патио много, због ратова. Многи људи су имали сумње у то шта сутрашњост доноси, нису били сигурни да ће моћи да подижу децу коју имају, није се у томе много разликовала ни моја породица... И, знајући кроз шта смо прошли, то је и ојачало мој карактер", причао је Ђоковић уз кадрове српске престонице, бомбардоване 1999, и настављао уз нешто ведрије кадрове ушћа Саве и Дунава и тениских терена.

"Близу нас се нешто дешавало, градило се. Рекли су ми да граде тениске терене. Никада нисам чуо за ту реч. Знао сам за фудбал и неке друге спортове, али тенис је био нов и за мене, а и за моју породицу. И, одмах сам се заљубио у њега. Сатима сам играо 'против' зида. На ТВ-у сам гледао како Пит Сампрас игра за своју прву вимблдонску титулу. Тада сам одлучио да сањам нешто велико, да сањам како ја на централном терену Вимблдона подижем трофеј".

Новак се потом у свом подсећању подсетио тренера који му је и обликовао тениску каријеру:

"Први пут сам видео Јелену Генчић, најбољег тренера на целом простору бивше Југославије, када сам имао пет година. Она је била ту, близу мене, са својим тениским кампом из Београда, а ја сам гледао кроз ограду шта се ту све дешава. Она ме је видела и питала моје родитеље да ли би ме пустили да вежбам тенис. Када бих завршио са школом и тренинзима, правио бих вимблдонски трофеј у мојој соби. Тај трофеј сам држао у рукама и гледао се у огледалу, говорећи 'Ја сам шампион Вимблдона!'. Није прошло много од тад, а Јелена је мојим родитељима рекла 'Имам златно дете. Има таленат који сам видела само једном у животу, код Монике Селеш и сасвим сам сигурна да ће бити тениски шампион'. А како сам ја одрастао и постајао све зрелији тенисер, добијао сам све већу подршку моје државе, клуба за који сам играо. Када сам освојио први гренд слем, Аустралијан опен 2008, цео свет ми се променио. То ми је доказало да је мој циљ достижан. Да имам квалтиет и таленат за то. Тако да... све кроз шта сам прошао у животу, све је водило ка освајању Вимблдона. Тада, у финалу, многи су били уз мене на терену. А када сам освојио последњи поен, тиме и титулу, опет сам био онај шестогодишњак. Само сам сада држао прави трофеј. Мој сан. Јелена, која је имала знање и око да разуме вољу да се постане шампион, била је сигурна да ћу постати шампион. Зато сам имао осећај да тај трофеј и није мој трофеј - већ наш трофеј".