''Златни Атињани'' опет на балкону - 20 година касније!

Кошаркаши који су Југославији 1995. године донели титулу на Европском првенству у Атини 20 година касније поново су изашли на балкон Скупштине Београда.

Њих је поздравило око 5.000 људи, који су се окупили упркос пролазној киши у Београду, и то тачно 20 година после легендарног финала са Литванцима, у којем је наш тим славио са 96:90.

Редом су на балкон излазили играчи коју су били део тог златног тима – Зоран Сретеновић, Мирослав Берић, Дејан Котуровић, Жељко Ребрача, Дејан Томашевић, Саша Обрадовић, Саша Даниловић, Александар Саша Ђорђевић, Жарко Паспаљ и селектор Душан Дуда Ивковић. Због других обавеза изостали су Зоран Савић, Владе Дивац и Дејан Бодирога, као и тренер репрезентације Жељко Обрадовић.

„Увек сте били уз нас, уз тим, били сте део тима, ваша подршка ће бити увек важна за све нас“, рекао је Ивковић.

Потом се свима присутнима обратио Паспаљ, којем су окупљени скандирали: „Сад си узео трофеј, Паспаље, Паспаље, Паспаље“.

„Ко би рекао да је прошло 20 година? Нико. Хвала вам, био је ово фантастичан догађај, поново смо били заједно. Ово је један од најлепших момената које човек може да доживи“, истакао је Паспаљ.

Изласку златне генерације која је успоставила традицију дочека наших спортиста после великих успеха претходила је свечана академија на којој је прослављена годишњица злата из Атине. Потом је Наташа Ковачевић кошем на самом уласку у Скупштину града дала знак за почетак спектакла, да а потом је уследио шоу Драгољуба Ђуричића и његових бубњара, а потом и Вива воx хора, да би 4 пројекција вратила све у 1995. годину, на меч са Литванијом. На крају је на балкону, као и пре 20 година, тадашње репрезентативце, а сада кошаркашке легенде, најавио Дејан Цукић.

Тог 2. јула, Југославија је победила 96:90 и то на првом шампионату после увођења санкција, а и данас је та титула једна од најдражих свим љубитељима кошарке у Србији и Црној Гори.

Од чланова те златне генерације, обележавању 20. годишњице присуствовала су деветорица играча – Жарко Паспаљ, Предраг Саша Даниловић, Саша Обрадовић, Дејан Томашевић, Жељко Ребрача, Зоран Сретеновић и Дејан Котуровић, као и селектор Душан Ивковић.

Због других обавеза изостали су Зоран Савић, Владе Дивац и Дејан Бодирога, као и тренер репрезентације Жељко Обрадовић.

Свим окупљенима у Скупштини града први се обратио први човек Кошаркашког савеза Србије Драган Ђилас, који је исказао захвалност генерацији која је покренула велике успехе, не само у кошарци, већ и осталим спортовима у нашој земљи.

„Пре 20 година сам имао срећу да гледам ту утакмицу која нам је донела златну медаљу за српско-црногорску кошарку, која је дошла после санкција, специфичног одласка. Била је то једна сјајна генерација, која је сјајно вођена, од тада је било пуно медаља, али је ова била посебна и тако је и запамћена. Људи су се спонтано окупили на улицама и тако им је уприличен тај дочек на балкону Скупштине града Београда. Свима нама то остаје у сећању и сви осећамо захвалност свима који су дали нешто, јер је то показало да је кошарка наш најсјајнији спорт. Цела нација је уживала у тријумфу кошаркашица на Европском првенству, а верујем да ће исто тако бити и у септембру, у Немачкој и Француској, и да ће тим који сада води играч који је био један од најзаслужнијих за злато у Атини опет се борити за злато“, рекао је Ђилас.

Ивковић: Дочек битнији од самог злата

Душан Ивковић, селектор тадашње репрезентације Југославије, истакао је да је сам дочек био битнији за српску кошарку него само злато на Европском првенству у Атини.

Ивковић је рекао да је та генерација била посебна, да је имао срећу да води сјајне генерације, како што се тиче клубова, тако и репрезентације, а у свом обраћању се више осврнуо на све оно што је претходило том сада историјском успеху.

„Све је почело пред Олимпијске игре 1992. године, окупили смо се у необичним условима, а Београд тада није имао никакву комуникацију. Били смо у хотелу у Монпељеу, где смо играли турнир, видео сам да су се играчи узврпољили, речено ми је да нам не дозвољавају да играмо Олимпијске игре. Дозволили су нам да завршимо турнир, добили смо финале и тада почиње голгота. Било ми је тешко да то саопштим играчима, да сви останемо на окупу и да радимо даље. Уследиле су године у којима смо се окупљали на разне начине, играли смо углавном ревијалне турнире под неким другим називима, пропустили смо Барселону, Европско првенство и Светско првенство, које је требало да буде одржано у Београду“, истакао је Ивковић.

Све се променило када су санкције укинуте, а репрезентација Југославије добила шансу да до Шампионата ’Старог континента’ дође кроз квалификације.

„Тадашња земља је била у тешком тренутку, било је пуно емоција. Сама утакмица са Литванијом није толико битна као сам дочек и све оно што се дешавало после тога. Имао сам ту срећу да тренирам многе генерације, које су биле амбасадори кошарке и отворили су врата неким играчима. Они су остали мој најдражи тим. Имао сам и ту срећу да тренирам и ову генерацију и зато Салету и њима желим све најбоље на наредним такмичењима. Драго ми је да смо се сви окупили, да су сви моји играчи признати у свом послу и да су показали да кошарка припада кошаркашима“, нагласио је Ивковић.

Паспаљ: 2. јул да буде Дан кошарке

Испред златне генерације обратио се тадашњи капитен Жарко Паспаљ, који је рекао да 2. јул треба прогласити Даном кошарке. Такође, рекао је да је то злато из 1995. године постало синоним за успехе и да му је драго што види своје пријатеље на окупу.

„Много ми је драго што видим многе људе које нисам видео дуго 20 година после такмичења које је тада било само такмичење, али је постало нешто више. И желим да нам се тако нешто дешава чешће. Желим да овај дан постане Дан кошарке, да га славимо и у наредним годинама. Гледам слике од тада, инсерте и видим ове људе, моје саиграче и пријатеље и моје све. Провели смо године заједно и одједном ми се враћају слике. Мени је најдраже што сам се сусрео са пријатељима, али и што смо евоцирали сећање на првенство које је постало синоним за успехе“, нагласио је Паспаљ.