Анализа: Платини и Интер - тужна романса...

И све због пампура пунолетног шампањца...! У зиму 1978. године један од најбољих фудбалера у историји потписао је уговор с Неразурима. Интер га је плаћао док је он играо за други клуб, а када је коначно требало да се пресели на Ђузепе Меацу, Ђанкарло Белтрами је побркао утакмицу и железничку станицу и будући Ле Рои је завршио у Торину...

Фудбал 03.07.2015 | 19:40
Анализа: Платини и Интер - тужна романса...

Густа магла обавила је читаву Ломбардију. Углађени господин са дечачким мустаћима паркирао је испред једне од најлепших вила у срцу Милана. То је Сандро Мацола, легендарни ас Интера. Тек што је окачио копачке о клин сео је у врућу директорску фотељу миланског великана. У мрклој фебруарској ноћи светлост се пробијала само из правца боемске Брере, али Сандрино је био опрезан... Пажљиво је погледао лево, па десно, попут провалника који се спрема за акцију. Глуво је доба. Од новинара ни трага ни гласа... Тек када се уверио у то, кренуо је да се ушуња у ту велелепну палату. На вратима га је дочекала седа, зализана глава са томпусом у устима. То је Ивано Фраицоли, први човек Интера, који ће га провести кроз најлепши део своје куће. На зидовима Ђото и Рафаело, посвуда златни свећњаци и махагони. Корачајући лагано до салона где ће их сачекати госпођа Рената, Сандрино покушава да смекша газду и одмах му стави до знања због чега је дошао у тако касне сате...
„Пратили смо тог момка јако дуго. Иако има само 23 године он је шампион. Схватио сам то за само пет минута. Јединствена харизма и врхунска озбиљност“.
Алесандро Мацола пензионисао се годину дана раније и Интер је остао без плејмејкера. Он се добро разуме у ту категорију па је решио да сам себи одабере наследника. И пронашао га је у Лорени.
Тог фебруара 1978. млађани Мишел Платини дошао је тајно у Милано како би потписао предуговор са Неразурима. Сандрино није имао никакву дилему, чим га је видео како „рола“ у Нансију „одредио“ му је судбину, али тежи део посла тек је наилазио. Стари Фраицоли је велика шкртица и не завлачи тек тако руку у буђелар. Поготово не због играча за којег никада није чуо...
„Молим вас, донесите нам три кродина“, обратио се Ивано кућној помоћници када је сместио госта. Кродино је у оно време популарно пиће чудног укуса и долази из „породице кампари“, али никако није ишло уз сав тај луксуз. У крајњем случају, договарати милионски посао уз бледуњави сокић? Па не иде...
Рената је само подигла обрву, а онда се тихим и умилим гласом обратила свом супругу:
„Драги, ти као да не знаш да ја пијем искључиво француски шампањац?“
Председник се прво намрштио, преврнуо очима и тешка срца кренуо ка подруму, добацујући успут:
„Да, наравно... Надам се да се Сандрино неће љутити, одмах долазим.“
Стари Фраицоли из подрума је донео шампањац стар 19 година. Убеђивање, на опште изненађење, није дуго трајало...
„Договор је пао, али када смо отворили шампањац пампур није ’по правилу’ опалио о плафон. Чуо се само тупи звук. Пуф. Пао је доле, на патос“, препричавао је годинама касније ноћ у Фраицолијевој вили Мацола, редовно уз дозу сујеверја: „Можда је то био лош знак, ко зна. У сваком случају, договор је пропао, сан избледео“...

У Италији је у оно време и даље важила забрана довођења странаца, али исто тако и наизглед добра клима у Савезу који је водио најмоћнији фудбалски човек на „чизми“ - Артемио Франки. Увелико се причало о укидању те контроверзне одлуке. Рачунало се практично да ће се то догодити с почетком идуће сезоне...
Милано се тек будио, било је рано јутро, 6. фебруар, када је Платини потписао предуговор са Интером. Драма ипак није изостала, јер му је Нанси нудио наставак сарадње (преостала још само једна година) с повећањем плате, но и та препрека је прескочена, пошто је Фраицоли прихватио да му плаћа разлику све док не дође на Меацу. Читав посао завршен је у најстрожој тајности. Договор је био да се чак ни тренеру Берселинију ништа не говори. Овај је ипак био у Апијану док је Платини одрађивао лекарске прегледе. После тренинга, Еугенио Берселини је пришао Мацоли:
„Сандрино, кажи ми да ово није нова куповина... Ко је онај момак?“
Мацола се само благо смешкао: „Није, шефе, ништа не брини.“
„Боље да је тако, чујем да има равне табане“.
Италија је сутрадан у Напуљу играла пријатељску утакмицу против Француске, а момак са равним табанима нижићу ривале по терену као да је писао поезију. У једном тренутку после прекршаја над њим арбитар је досудио прекршај. Било је двадесет и кусур метара од гола. Платини је тако извео слободњак да га ни два Зофа не би одбранила, међутим, судија је поништио гол јер наводно није дао знак за извођење.
Берселини је истог момента дохватио телефон:
„Сандрино, зашто ми се чини да познајем овог момка што је дао гол? Равни табани, да, да... Али чини ми се да зна како да их користи.“

Мишел се није превише секирао због поништеног гола. Неколико минута касније нови фаул, скоро на истом месту. Дино Зоф је добро резоновао, видео је да се та Платинијева лопта не стиже и рачунао да мора да крене раније како би је дохватио. Тако је и урадио, али млади Француз је све предвидео. Подвалио му је фазон који се у оно време баш и није тако често користио. Ниска лопта, скоро па по земљи и у супротан угао. Зоф је отишао у празно, лопта завршила у мрежи...
Сандро Мацола је исто вече отишао у бар да сам прослави. Дивио се свом првом успешном послу на месту спортског директора.
Али почетком наредне сезоне уследио је шок за све на Ђузепе Меаци. Артемио Франки ипак није отворио границе, аутархија у италијанском фудбалу је настављена, а Платинију је истекао уговор са Нансијем. Фраицоли није желео више да чека, одбио је да настави да плаћа играча који не игра у његовом клубу и Мишел је отишао у Сент Етјен. Тражили су га многи тог лета, но он је изабрао да остане у Француској, потајно се надајући да би онај предуговор у неком моменту поново могао да буде активиран...
„Дао сам им реч четири године раније и нисам желео да је погазим“, причао је Платини касније како је изгледало када је излазио из уговора са Сент Етјеном, 1982. године. Интер је тог лета по други пут напао. Ти догађаји после ће послужити навијачима Јувентуса да покрену тезу о антрополошким разликама између та два клуба.
А како и не би? Начин на који је Интер по други пут испустио троструког освајача Златне лопте једна је од највећих бизарности модерног лоптања.
Италија је 1982. у Шпанији постала шампион света. У свој тој еуфорији коначно је пала и одлука о забрани довођења странаца у Серију А, па је Интер пожурио. Били су Неразури решени да исправе грешку од пре четири године. Платини је играо последњу утакмицу у дресу Сент Етјена. Тог дана у Француску је допутовао Интеров изасланик Ђанкарло Белтрами. Он се састао са Мишелом уочи меча. Кратко су поразговарали, да би му на растанку Италијан поручио: „Ноус воyонс...апрèс ла гаре.“

Платини га је бледо гледао, али ништа није рекао.
Белтрами је био убеђен да је новој аквизицији рекао како ће се састати после утакмице и кренути пут Милана, међутим, он је заправо Мишела Платинија „послао“ на железничку станицу. На италијанском „гара“ значи утакмица, меч, а на француском „гаре“ јесте станица. Због једног слова и Белтрамијевог француског Интер је по други пут изгубио једног од најбољих играча у историји фудбала.
Логично, Платини је „по договору“ отишао на железничку станицу и сатима чекао, док се Ђанкарло Белтрами изгубио у непознатом граду безглаво тражећи овога пута заувек изгубљени бисер...
Неколико дана касније у Лоару су допутовали представници Јувентуса и у дану све завршили. Одвели су Мишела Платинија у Торино, где ће овај постати Ле Рои. Мало је рећи да да су на Меаци тог дана били изненађени. Ђани Ањели немилосрдно им је сипао со на рану током представљања своје будуће суперзвезде:
„Купили смо га за векну хлеба, а онда смо на хлеб ставили гушчију џигерицу.“
Интер је недуго затим „одговорио“ куповином Хансија Милера, најгорег од свих Милера. Од те 1982. па све до Муриња, на Меацу су стигле само две титуле, а сваки други трансфер углавном је био потпуни промашај.

П. С.
Италија је блокирала долазак странаца након Светског купа у Енглеској 1966. Азури су тада доживели потпуни бродолом, нису прошли групу због пораза од Северне Кореје и то је било непосредни повод за такву одлуку. Интер је због те забране највише настрадао. Наиме, уочи шампионата света управа Неразура договорила је трансфере Франца Бекенбауера и Еузебија. Кајзер је чак узео одређену суму новца унапред, док је Црни пантер потписао предуговор са Италом Алодијем и меркао кућу у Пинетини. Обојица ће много година касније потврдити ове приче... Интер је тако због Артемија Франкија остао без укупно шест Златних лопти.

Коментари / 0

Оставите коментар