Додик, пола човјек, пола референдум

Десет, двадесет, тридесет пута...? Ко то више може знати? Бројачи кажу-дебело преко тридесет пута.

Најновије, суперново референдумско питање гласи: „Да ли прихватате наметнуте законе високих представника у прошлости, посебно о Суду и Тужилаштву БиХ и да ли прихватате да се у РС примјењују одлуке тих државних правосудних институција".

Осим што су питања тенденциозна, готово стаљиновског типа тоталитарног изричаја и осим што као таква представљају спрдњу и за демократији и за здрав разум, било би добро, струке и технике ради, позабавити се мало овим најновијим измаштаним референдумом.

Референдум од картона

Прво, Додик је рекао да ће предложити Народној скупштини Републике Српске да распише референдум о свим законима које су донијели високи представници, између осталог и Закона о Суду и Закона о Тужилаштву БиХ, заборављајући да је управо он и његов СНСД изгласао те законе.

Да се подсјетимо:

-На сједници Дома народа Парламента БиХ 25. 06. 2002. године Закон о Суду БиХ усвојен је са 11 гласова "за", од 12 присутних. Између осталих, за Закон је гласао стални прелетач и политички вагабундоНикола Шпирић.

-Представнички дом Парламента БиХ 13. 10. 2003. године усвојио Закон о Тужилаштву БиХ са 31 гласом "за", од 36 присутних. Никола Шпирић, опет гласао ЗА.

И није то био случај искључиво тада. Примјерице, само на једној сједници 2007. године, посланици СНСД-а су верификовали 18 таквих закона.

Али добро, то је најмање битно. Људи се мијењају, мијењају своја мишљења, ставове, погледе, па и политичка гледишта спрам одређених Закона. Мислим, кад може Никола Шпирић мијењати ставове, што не би и људи?!

Много битније, овај референдум је могућ и легалан САМО И ИСКЉУЧИВО на територији цијеле БиХ. Правно гледано, референдум на нивоу Републике Српске могућ је само о пословома које обавља Република Срспка. О свим осталим пословима које обавља држава Босна и Херцеговина могућ је само референдум на нивоу дрзаве БиХ, а не на нивоу ентитета. Тај и такав референдум и одговор на питање о његовој уставности може дати само и једино Уставни суд Босне и Херцеговине, а не никакве ниже инстанце извршне и законодавне власти.

Са друге стране, у референдумском питању, инсинуира се постојање тзв. наметнутих институција. Било би добро напоменути Милорада Додика да Суд БиХ и Тужиластво БиХ нису никакве наметнуне институције, већ су институције које су потребне, а и предвђене су словом Дејтона.

Да резимирамо овај формално/правни дио.

Значи, и ако би се десио неки картонски самоиницијативни "референдум", ради се најпрецизније о најобичнијој АНКЕТИ грађана, која је валидна отприлике колико и свака анкета и која уставно-правно НЕ ЗНАЧИ АПСОЛУТНО НИШТА. Осим што ће, дабоме, баш грађани РС платити својим новцима ову будалаштину. Излазност и резултати, би могли ваљати, примјерице, некој отаџбинској параневладиној организацији.

Паметнијег изговора за хипотетичку употребу „резултата референдума“ нема.

Држ'те референдумлију

Осим правних небулоза, на којима, уосталом, почива већина Додикових референдумских пријетњи, покушаја и промашаја, осим јефтине забаве за народ и Милорадове самопромоције у сезони киселих краставаца, има ту још неких других „мотивационих“ фактора који тјерају Предсједника Републике Српске на „организовање референдума“.

За оне који су заборавили, повод читаве ове „референдумске“ ујдурме било је изручење Насера Орића из швајцарског екстрадиционог притвора БиХ.. Већ тада је Додик најавио помпезно нови референдум:

"Овдје се ради о политичкој покварености. Ако читава српска популација сматра, осјећа или зна да постоји Орићева кривица, онда Тужилаштво БиХ не може овако да ради", рекао је тобоже изнервиран Милорад Додик.

Прећутао је јавности Предсједник Републике Српске да је Тужилаштво покренуло истраге око Бобар Банке и још неких банкарских институција. Прећутао је да се понавља сценарио о „референдуму“ са краја марта 2011. За оне краћег памћења још тада је Додик пријетио референдумом у којем би се преиспитивала сврха постојања Тужлаштва и Суда БиХ. Разлог: Истрага о изградњи зграде Владе Републике Српске.

Као што (не)знамо, од тога није било ни прољетњег повјетарца, а камо ли референдума. И та Додикова политичка ескапада је отишла у сошке колективног заборава ходајућих хуманоидних акваријумских рибица.

Дакле, Милорад Додик има сапуњарско- латиноамерички однос према Суду и Тужилаштву.

И највећем правном слијепцу је јасно како се тензије око ове двије институције подижу када се Предсједнику задрма столица од најављених истрага у његовој близини и око његових послушника. Такође, Додик постаје нервозан, , уопштено, кад губи контрролу и утицај над било чим. А, овај пут, изгледа неповратно његови прсти су отјерани од ове двије институције.

Право је питање-Колико ће исте те институције бити истрајне у коначном распетљавању космичких криминалних размјера локалних Коза Ностри, и како ће и на који начин реаговати вожд Републике Српске?

Додик, пола човјек, пола референдум , чини се, стјеран је у ћошак. Али, немојмо сметнути, да је, као и много пута до сад, био међу конопцима, па се успјешно извлачио и враћао.

Са друге стране стоји обесправљени, уназађени и покрадени народ. Колико је тај народ у Републици Српској спреман трпити и плаћати Бајину борбу за власт, позиције, привилегије, кумове и тајкуне, а богме и слободу?

Хоће ли људи показати унцу разума или ће и у будућности остати заробљеници једног човјека и пратеће му олигархије?

Нека плебс одлучи до чега му је. Одговор се не крије сигурно у измаштаном референдуму.

(Драган Бурсаћ је новинар и колумниста БУКА портала)