Женидбени обичаји и анегдоте у Семберији

У вези с тим у селу Батковић се причало да је неки момак давно, чувао свиње у шуми и случајно дошао кући и тамо затекао весеље. Довели му дјевојку. Прасе се пекло на ражњу, он сјео уз ражањ, умаче хљеб у маст и једе. Приђе му цура мислећи да је странац и упита га: „Еј, ти умакало, за кога су ме довели?“ Он се лупи по прсима: „За овог ђиду!“

Република Српска 25.06.2015 | 22:07

Да то нису само анегдоте, да се то стварно и догађало у Семберији још крајем XИX вијека, говори и један примјер из Велиног Села, гдје је у то вријеме један шеснаестогодишњак на исти начин ожењен дјевојком једанаест година старијом, а да се до довођења дјевојке у момкову кућу они никада нису ни видјели, о овоме је казивао зет младожење (седамдесетогодишњак), који је учествовао у упитнику или био интервјуисан за етнолошка истраживања, Радмиле Кајмаковић, које је трајало од 1965. до 1970. године.

Ипак и тада, младићи и дјевојке су „ашиковали“ чувајући стоку. Прилике за ашиковање била су и сијела, као и разни сеоски састанци, зборови, свадбе, молитве и вашари. Дјевојке и момци скупљали су се обично недељом поподне у центру села „на састанак“, па би ту играли коло уз свирку двојница или тамбуре. Обичај је да дјевојка ашикује са више момака, као и момци са више дјевојака, све док се не одлуче за брак. Било је случајева да дјевојка и момак ашикују, а да се она ипак уда за другога момка са којим никада није ашиковала, и то по наговору својих укућана, ако је тај други из угледније породице или је у могућности да јој обезбједи бољи живот.

Када дјевојка приспје за удају „кити се“: почиње се лијепше облачити и носити накит, те посјећивати вашаре и састанке у селу и околини. Дјевојке су раније носиле ниске дуката у свечаним приликама. Свака дјевојка је тежила да има што више дуката, па се тако причало да је једна дјевојка из Црњелова, пред рат на траци на којој су били ушивени дукати носила натпис: „Немој бројати, бројила сам ја, од стотине само фали два“. Дукати остају својина дјевојке и после њене удаје и представљају њену „особину“, коју она касније прода и за тај новац купује стоку или неке друге потребе.

У другој половини XX вијека дјевојке се углавном „краду“ (удају без знања и дозволе родитеља). Просидба постаје ријетка, а са просидбом се удају само дјевојке из имућних и угледних породица које желе и могу да поднесу трошкове које просидба изискује.

У анкети из 1911. године спомиње се и један, данас неуобичајни, начин уговарања брака. Дјевојчини сродници узимају по 10 до 20 круна од младожење у име наплате, што ће дјевојку премамити, што би значило да је у то вријеме у Семберији било плаћених посредника. Према испитивањима 1965. године, оваква пракса није била уобичајена и распрострањена, а вјероватно да није била распрострањена у вријеме спровођења анкете. Прије ће бити да је и тада било таквих појединачних и изузетних случајева.

Када се младић и дјевојка договоре да склопе брак, они измјењају “капару”. Младић дјевојци даје новац, понекад дукате, а она њему бошчалук, ћилим или поњаву. “Капара” се давала и приликом просидбе. Међутим, ни давање “капаре” није гаранција да ће тај пар склопити брак. Било је случајева да се момак или дјевојка и после давања “капаре” предомисле, а догађало се да једна дјевојка да и по пет “капара”, а уда се за шестог младића. Али и то је све регулисано народним обичајима: ако се младић после давања “капаре” ожени другом дјевојком, дужан је да остављеној дјевојци врати “капару”, а ако дјевојка оде за другог, враћа двоструку вриједност дате “капаре”. Познати су примјери да свештеник није хтио да вјенча младића ако није остављеној дјевојци вратио капару. Такође су познати примјери да дјевојка побјегне са другим момком за вријме док јој у кући сједе просиоци или сватови.

Цуре се “краду” од куће или са вашара, жетве или било каквих других састанака, и то било да је “крађа” уговорена раније или тог момента. Има случајева да девојка одлази сама са момком, међутим, уобичајено је да момак “краде” дјевојку са свједоцима, односно да са њим пођу и два-три његова сродника или пријатеља.

Врло често крађа је привидна - родитељи су упознати са намјером дјевојке да оде. Нарочито често мајка зна да ће дјевојка отићи, али се то прећуткује зато што је такав обичај, или из материјалних разлога, да се избјегну трошкови. За разлику од дјевојке која се удаје - краде и без знања, а понекад и против воље родитеља, момак не смије довести дјевојку против воље родитеља, јер би у том случају морао да напусти кућу.

Долазак просаца наговјести се раније, било да се о томе договоре младић и дјевојка, или да долазак најави момков отац. “У просидбу” или “на питање” (каже се удала се с питањем) иду момак, његов отац и још двојица људи. Дјевојка и момак сједе у посебној просторији, а просци са домаћином куће. Када се обаве уобичајени поздрави и разговори о летини и свему осталом, а пошто су просци већ понуђени храном и пићем, један од просаца изнесе плоску са ракијом и каже домаћину прави разлог њиховог доласка. Тада домаћин куће позове дјевојку, која изљуби просце у руку и поздрави се са њима. Тада је отац пита да ли хоће да се уда за тог момка. Пошто она пред свима изјави да хоће, момков отац јој даје “јабуку” - прстен и новац (или дукате).

После тога очеви момка и дјевојке уговарају свадбу и “мир” - суму новаца коју ће момков отац дати на дан свадбе дјевојчином оцу. Око тога настаје погађање, па се дешавало, ако не успјеју да се договоре, да просци оду несвршена посла, а да се дјевојка украде за истог момка. Дјевојчин отац тражи врло велику суму, али је уобичајено узети онолико новаца колико ће бити утрошено за дјевојачко рухо, спрему и дарове. Уколико се просци спорузумјеју и договоре о свему, они ће остати у дјевојачкој кући до сутрадан на весељу које тим поводом настаје, ако се не договоре, обичај је да оду из куће док је још мрак. На поласку просци дарују дјевојку и све жене у кући, а оне њима узвраћају дар (обично чарапе, кошуље или који други текстилни одјевни предмет).

По повратку у младожењину кућу и тамо настаје весеље на које долазе сродници и сусједи.

Између просидбе и свадбе нема посебних састанака заинтересованих породица. У дјевојачкој кући дјевојке се сакупљају увече на “сијело да шију дар”, те тако помажу дјевојци око припремања руха и дарова. На таква сијела долазе и момци, па се ту, поред рада, заигра и запјева.

Ако се дјевојка украла, њена мајка припрема рухо и дар те такође сазива девојке “да шију дар”.

Сватове има само младожењина кућа. Њих позива домаћин куће или “чајо”, неколико дана ргије свадбе са чутуром. Позвани, пошто отпије ракију, допуни чутуру и кити је пешкиром, рупцем, чарапама или сличним, а најчешће новцем. Сватови су младожењини сродници по оцу и мајци.

Старојко - стари сват је старјешина сватова и он управља читавим свадбеним церемонијалом. Ту дужност обавља обично младожењин ујак, поред уобичајеног приноса (дара у храни и пићу) који доносе сви сватови, стари сват даје и “даровину”: млади потпуну одјећу, а младожењи, домаћину и домаћици кошуљу или неки други одјевни предмет.

Кум је раније увијек био младожењин крштени кум, односно кум читаве породице. Кумства између појединих породица доскоро су трајала генерацијама. Сада се чешће догађа да младожења за кума узме неког свог пријатеља. Кумова је обавеза да у приносу обавезно донесе “свињче” (свињу 30 - 50 кг) затим да дарује младу и све укућане, као и да плати кола у којима ће се млада возлти.

Дјевер је младожењин брат или ближи рођак, по могућности неожењен.

Војводе су младожењини зетови.

Буљубаша или барјактар је младожењин рођак по мушкој линији. Пожељно је да буде кршан и лијеп момак.

“Чајо” је једини сват који не треба да буде сродник. То је човјек који добро познаје сватовски церемонијал, а уз то има смисла за шалу и духовит је. Понекад је он маскиран: стави капу од хартије на главу, окити је прапорцима и перима. Носи дрвени чекић којим лупа. Он на миг старог свата, најављује полазак сватова, оглашава кад сватови треба да сједну, узвикује дарове младине и сватовски принос, и уопште прави буку и ларму, која је некад имала ритуално заштитно значење, а после је служила за увесељавање сватова.

Сватови су се возили колима са коњском запрепом.

По свом саставу, учешћу жена у поворци и изгледу, сватовска поворка одговара поворци у сусједном Срему и Србији.

По причању најстаријих људи у XИX вијеку сватовску поворку сачињавали су само мушкарци, који су јахали на коњима. Младожења тада није ишао са сватовима. Оваква поворка одговарала би динарској сватовској поворци.

Ако се дјевојка проси, свадба – “пилав” и вјенчање одржаће се истог дана, а ако је дјевојка украдена, што се најчешће и догађа, онда ће то вече када је дјевојка доведена у младожењину кућу бити весеље: сакупи се свијет, постави се у кући софра за старије, док омладина пред кућом игра. Правило је да за софру сједају само позвани, а у двориште, уз музику и коло, може се прикључити ко год жели.

Од следећег дана па до “пилава” долазе сродници, пријатељи и сусједи “да виде младу, донесу милост (дар) и честитају”. “Пилав” ће се одржати двије до три недеље касније, и тада ће се сакупљати сватови и одржати сви обичаји без обзира да ли је дјевојка испрошена или украдена.

Сватови се дан уочи поласка по младу сакупљају у младожењиној кући. Као и приликом сваког другог скупа када се људи налазе за софром, бира се долибаша, најстарији и најугледнији човјек, који сједи на челу софре и отпочиње са здравицама. Сутрадан ујутро иде се по младу у њену кућу, ако није раније доведена, односно ако је млада већ у кући, иде се на вјенчање. Прије поласка ките се сватови: сваком свату дарују се по два пешкира, на свако раме по један, тако да на грудима буду укрштени. Пешкирима се такође ките и коњи који вуку кола са сватовима, односно аутомобили.

У младиној кући такође се поставља софра за сватове и сакупљају се сродници који ће их дочекати. Испред сватова иде буљубаша, који први стиже у младину кућу и најавијује долазак сватова. По доласку сватова дјевер и дјеверуша одмах иду код младе и продају јој одијело које јој је свекар купио и у коме ће бити одведена у младожењину кућу. Све што млада облачи за вјенчање прво се ставља на дјевера, па онда она облачи. То се чини да би млада рађала мушку дјецу. На млади ништа не смије бити везано, “да јој срећа не би била везана”. Дјевер и дјеверуша биће са младом све до завршетка свадбе.

Прије поласка из младине куће, младожењин отац даје младином оцу “мир”, раније уговорену суму новца. “Мир”, као и рухо, даје се иако је дјевојка украдена, само се у том случају то обави касније, када се породице “измире”, и том приликом младожењин отац носи и храну, прасе и ракију. Вриједност “мира” зависила је од материјалних могућности породица. За средње имућну породицу “мир” је прије рата износио суму у вриједности једног до три вола, а колико ће тачно бити, зависи само од тога да ли младин отац хоће да тражи реалну вриједност утрошену на дочек сватова, рухо и младине дарове, или “да уцјени”.

Пред полазак сватова из младине куће, дјевојке ките сватове марамицама, цвјетовима, а у новије вријеме рузмарином.

Ако сватови са младом прелазе рреко неке ријеке, млада ће даровати воду бацајући у њу марамицу.

Када са вјенчања сватови дођу пред младожењину кућу, свекрва простире платно од куће до кола са младом, по коме ће млада ући у кућу. Пред кућом јој дају решето са житом, које млада промјеша и баца жито на све четири стране, а затим баца и решето. Раније су јој давали и мало мушко дијете, “накоњче”, које је она три пула окретала; љубила и даровала. У кућу млада улази држећи испод сваког пазуха по један хљеб, а у руци флашу ракије, и прелази преко прага провлачећи се испод младожењине испружене руке. Раније се млада клањала огњишту, љубила га и даровала.

Када сватови сједну за софру, млада и дјевер им поливају руке, а они је дарују стављањем новаца у ћасу или лавор. То је “пољевачина” или “младинска” јабука. Кум и стари сват се такмиче ко ће више новаца дати. И тај сакупљени новац је младина својина, заметак “осопца”.

У току ручка “чајо” приказује сватовски “принос” или “част” или “даровину”: који се састоји од хране и пића, најчешће свињчета, ракије, хљеба (у новије вријеме торте) и пите. Поред тога, поједини сватови доносе дарове и младенцима и укућанима, а вриједност тих дарова зависи од степена сродства, улоге у сватовима и имовног стања. Поред тога, ујак поклони млади и које грло стоке, овцу или јуницу.

Млада, такоде, дарује све сватове и родбину даровима у текстилу, чија вриједност такође зависи од степена сродства и улоге у сватовима. Тако свекру, свекрви, куму и старом свату даје најбољи дар.

До рата (ИИ свјетског) млада је на дан свадбе, а и неко вријеме после, када у кућу дође гост, љубила старије сватове у руку а млађе у образ, “поклањала се”.

Другог дана свадбе младин род долази “у првине”, у посјету млади. Долазе обавезно младини родитељи, брат и ујак и доносе дарове свим укућанима. Млада званично узвраћа ову посјету, са младожењом, свекром и свекрвом, тек за крсну славу својих родитеља.

Младино рухо доносе “сандучари”, младожењини зетови који у сватовима носе звање војводе. Они полазе по рухо када сватови пођу на вјенчање и треба да стигну у младожењину кућу заједно са сватовима. “Сандучари” откупљују младине сандуке од младиних сродница, дајући им мању суму новаца. У руху је цура носила (зависно од имовног стања) 10 до 30 кошуља, 2 ћилима, шареницу, ћебе, јастук, бокал, лавор, башлук (преслицу) и вретено и пешкире. Њено рухо до пред рат стајало је у сандуку, а негдје у то вријеме умјесто сандука поједине дјевојке почињу носити и намјештај, кревет и орман, а имућније и комплетне спаваће собе. Уз кревет почињу се носити и јоргани и постељина.

Шездесетих година прошлог вијека измјенио се и садржај руха, као и поклони које млада даје и прима од сватова и родбине. Већина текстилних дарова била је домаће производње, а сада се купују индустријско - конфекцијски производи. У младином руху такође преовлађује индустријска роба, иако има руком тканих ћилимова, прекривача и простирки. Умјесто сандука, односно ормана и кревета сада преовлађују комплетне собе, понекад и кухиње, а код имућнијих, уз то, и такозвана бијела техника: електрични шпорети, фрижидери, машине за прање рубља, а у изузетним случајевима и аутомобил.

И дарови које млада добија нешто су другачији. Поред већ наведених, традиционалних дарова, сада се поклања емајлирано посуђе, јоргани и ћебад стаклени и порцелански сервиси, прибор за јело и друго.

(Инфо БН)