Анализа: Вељко Пауновић - тихи човјек за невјероватан успјех!

Фудбалска репрезентација Србије је првак света. Жеља коју нису смела да изговоре ни деца сањарећи испред зграде и забијајући гол у последњој секунди 90. минута на искрзаном бетону и са зарђалим вратилом на којем се одавно не тресу теписи...

Фудбал 25.06.2015 | 23:20

Постоји једна анегдота која најбоље осликава поглед на живот Благоја и Вељка. Годинама је легендарни 'Паћко' путовао из Рушња у Спортски центар "Телеоптик“. Километража није мала, па се догодило и то да је 'гастарбајтерски' Мерцедес 'окренуо' казаљку на милионитом километру, и то у возном стању. Вељко је оцу купио модернији аутомобил истог произвођача, али је отац после неког времена тражио свој аутомобил назад. Скромност у свету фудбала као врлина, где се окрећу милиони.

Друга је понос: "Знаш шта ми се догодило на тренингу Атлетика? Играмо, било је много Аргентинаца тада у тиму. Два-три оштра старта, умало да ми сломе ногу. Оћутим. Вратим чврстом игром. На крају тренинга, чекају ме Аргентинци са Ћолом Симеонеом на челу. Њих више, као чопор су, ја сâм. И хтео сам да се потучем. Када су видели мој гард, један од њих ми каже: 'Свака част, имаш срце, од сада си наш'“.

Ћоло Симеоне је глобална звезда, били су цимери и велики пријатељи. И данас Симеоне зна да га позове (навика из времена када је Пауновић водио кадетски састав Атлетика) и поразговарају о некој дилеми пред утакмицу. Никада се није хвалио таквим стварима.

Отишао је врло млад из Партизана, многи су рекли да такав таленат није баш свакодневна појава. Завршио је код Радомира Антића, или како га Вељко зове 'Мистер' у Атлетику. Играо је Лигу шампиона са Мајорком, осетио и чари пуног Висенте Калдерона, шпартао по старом Хајберију у страшној утакмици коју је Мајорка одиграла са 'оним' Арсеналом, који је тада харао Енглеском.

Једног дана зове и каже: "Амиго' враћам се у Партизан“. Желео је да остави траг у клубу у којем је поникао. Није једини. Али је једини раскинуо добар уговор на своју штету. "Не вреди, нема смисла да узимам новац свом клубу, да седим и да не играм. Убија ме колено“, рекао је тада. А могао је, многи и даље памте утакмицу са Фенером у Хумској. О утицају који би носио у свлачионици да и не говоримо.

МЛС и Филадефлија - црни Вељко, шта ћеш тамо? "Нова земља, ново искуство, нови људи, зашто да не?“. Оставио је добар утисак и био један од пионира играња у лиги која је у експанзији, иако су је многи видели као 'гробље' ислужених фудбалера. И данас га зову из Филаделфије.

Путеви нас воде на разне стране, Вељко је почео тренерску каријеру. Почео је у кадетима Атлетика, на теренима који нису далеко од стана у којем живи поред комплекса који је за фудбалере направио по много чему јединствени Хесус Хил. Почео је да ради са млађим селекцијама у ФСС. Мастерс у Мадриду 2013, виђење обавезно.

Већ тада ми је са жаром у соби за рад у којој је имао планове, рачунар, затворену групу за играче својих годишта на Фејсбуку (одувек је користио предности модерних технологија, први је фудбалер који је видео-линком 2003. представио свој персонализовани сајт) говорио како група може много. Свакодневно је водио рачуна о њима, слао им разне материјале, клипове, поруке. Љутио се када је видео једног играча на слици са старлетом (виртуелно занимање). Сматрао је да му ту није место (о њој и да не говоримо). "Амиго, види шта радим са њима“ и онда планови, идеје које нису баш карактеристичне за наше поднебље.

Можда га је рани одлазак из тада Југославије сачувао од бројних лоших утицаја и 'комбинација' који су уништавале овдашњи фудбал. С друге стране, имао је и од кога да чује праве ствари о фудбалу, сваки пут када се врати кући, ту је био отац који је много тога видео и доживео.

Елиминација у Мађарској, и то после пенала, била је очигледно само фаза у сазревању екипе и тренера. Пенала је било и на Новом Зеланду, али овога пута нисмо испали. Немачки менталитет, напади против Малија и на 2:1, притискање противника са високом поставком. Свако ко зна иоле Вељка Пауновића (а играчи су га упознали) зна да одлазак на 'крај света' са жељом да се иде до краја, није била флоскула, већ реалан циљ. И после великих победа није било неумереног славља, тако карактеристично за тихог човека из Рушња који је направио громогласан успех.

Шаљем му поруку после пласмана у финале и шалим се да су га се многи 'сетили'. Стиже одговор: "Хвала, амиго, нема стајања, идемо до краја“. На Новом Зеланду је у том тренутку било 4.27 ујутро. "Црни Вељко шта радиш у ово доба ноћи?“, моје је питање, а стиже одговор: "Гледам Бразил“. "Ово ако добијете, успех је нестваран“, рекао сам тада. "Биће тако“, само је стигао кратак одговор са Новог Зеланда. Схватио сам да га 'давим' у тренутку када ради.

Све остало је историја, злато, дочек, еуфорија...

Неке ствари се не догађају случајно. Зато је злато на Новом Зеланду логичан крај једног циклуса који је осмишљен у једној соби и глави у Мадриду. Успех доброг и тихог човека Вељка Пауновића.