Златна браћа: Фриц и Отмар, Боби и Џек, Сергеј и Вања и...нема даље!

Милинковић-Савићи ушли у пробрано друштво!

Фудбал 25.06.2015 | 11:20

Прође и тај дочек Орлића испред Скупштине. Еуфорија се полако стишава, а колико сутра-прекосутра, с поносом ћемо се сећати радости коју су нам ти момци приредили на Мундијалиту на Новом Зеланду. Памтићемо чудесне одбране Предрага Рајковића, Максин победоносни гол у финалу, "локомотиву" Антонова по левом боку, изванредног Бабића када је било најпотребније, сталоженог Вељковића, борбеног Мандића, џокера Шапоњу...

Памтићемо и браћу Милинковић-Савић. Сергеј је био фантастичан, стожер ове сјајне генрације. Вања међу најмлађима, тек му је 18, па се није ни скидао, али и њему предвиђају врхунску голманску каријеру. Па нису га ови из Манчестера тек тако врбовали... Е баш њих двојицу можда ћемо и понајбоље упамтити. И не само ми, већ и читав фудбалски свет. Јер, нећете веровати, њих двојица су тек трећа браћа откако се играју Светска првенства (рачунајући и она сениорска) која су се окитила златном медаљом?!

Да, добро сте прочитали! Много их је било, неки су чак играли и финала, али само се у два наврата пре ове суботе догодило да два рођена брата постану светски прваци играјући заједно у тиму. Прво су то били Фриц и Отмар Валтер, они су са немачком Панцер дивизијом 1954. у Берну направили чудо победивши Мађаре у великом финалу са 3:2, а после њих то је пошло за руком, тачније ногом, Бобију и Џеку Чарлтону 1966, када су са својом Енглеском на Вемблију у великом финалу Светског купа савладали Немце са 4:2.

Ето од те 1966, па до суботе, а прошло је скоро 50 година, нисмо имали рођену браћу са златном медаљом око врата, и то ако у обзир узмемо сва Мундијалита од 1977. и сва првенства света од Уругваја 1930, па до оног у Бразилу прошле године!

А још те 1930. у Монтевидеу имали смо прву браћу у финалу - били су то Аргентинци Хуан и Марио Еваристо. Они су са Гаучосима стигли до саме завршнице, где их је на корак од титуле заиставио домаћин Уругвај. Занимљиво да су на овом шампионату за Мексико играла браћа Мануел и Фелипе Росас, односно Рафаел и Франсиско Гутијерез. Куриозитет је да су сва четворица била у стартних 11 на првој утакмици против Гаучоса у групи, али нажалост, тада су на клупи остала браћа Еваристо...

После Монтевидеа браћу на Мундијалима нисмо имали све до поменуте 1954 и златних Валтера, онда су били Чарлтони 1966, па се након тога појављују Рене и Вили ван де Керкоф у дресу Холандије. Они су четврта браћа у финалу и далеко најмалерознији, с обзиром да су изгубили два меча за титулу заредом?! И оба пута бољи од њих били су домаћини. У Минхену 1974 савладала их је Немачка, а четири године касније Аргентина.

Последња браћа пре Милинковић Савића који су догурали до финала били су Немци Карл-Хајнц и Бернд Ферстер. Они су у дресу Панцера изгубили меч за титулу 1982. у Шпанији од Италије. Појављивала су се и касније браћа на завршним турнирима (Брајан и Михаел Лаудруп, браћа Фло, Нико и Роберт Ковач...), али нико није био ни близу финала.

Дакле, Фриц и Отмар, Боби и Џек, Вања и Сергеј и - нема даље! Сад још само да наши Орлићи овако нешто понове на "правом" Мундијалу...