Бањалучани праве ципеле по фотографијама

Раде Савић и Ивица Блажевић у малој обућарској радњи у Бањалуци праве ципеле које њихове муштерије носе у већини европских земаља, али и Аустралији и Америци.

Република Српска 21.06.2015 | 16:55

Сигурни су да су у Бањалуци једини обућари којима можете донијети фотографију ципела да вам их направе по мјери, а вјерују да су једини и на подручју бивше Југославије. Постоје други мајстори који ручно израђују обућу, али Раде и Ивица сами праве нове моделе.

Посао су покренули прије девет година, након што су остали без посла у Творници обуће Босна. Сада већ имају сталне купце, нарочито особе које живе у иностранству, а наглашавају да се не рекламирају, јер их рекламирају муштерије.

“Радимо по наруџби ципеле, за свадбе, за матуре, позоришта, најстарије моделе који су се радили десетинама година уназад. Што нико не ради, ми радимо и што не може нико урадити ми можемо, једино нам је проблем набавка репроматеријала”, изјавио је за Анадолу Агенцy Раде Савић, који се овим послом бави 44 године.

Реплика омиљених ципела од прије четврт вијека

Најчешће им муштерије доносе фотографије, траже конкретне материјале и боје, а овај обућарски двојац труди се да им испуни све жеље. Имали су и купца из Београда којем су направили ципеле какве је купио прије 25 година.

У радњи имају само двије машине, пресу и фрезу, који служи како би се скинуо вишак материјала са ђонова, док све остало раде ручно. Помаже им и Радина супруга која је такође раније радила у фабрици обуће, а сада шије код куће. Савић је поносан јер код куће већ 40 година има машину за шивање из САД која је стара 200 година. Сво троје се према Савићевим ријечима фино слажу, и што је најважније, воле свој посао. Осим израде нове обуће баве се и поправљањем ношене, али им је далеко драже када сами направе нови пар. Седмично у просјеку направе три до четири пара, јер више не могу стићи.

Ивица Блажевић, моделар и креатор, почео је радити седамдесетих година, а кроз школовање и рад дошао је до искуства и знања које сада користи. Кад им неко наручи ципеле, прво их оцртава на калуп и ту његова вјештина највише долази до изражаја.

“Прва је израда шаблона, креација самог модела, кројење, шивање, даљна израда доњих дијелова… Мора се све ускладити, висина пете, ђонови, све да штима, све се ручно ради и изискује доста труда”, каже Блажевић.

Удобност и квалитет

Он објашњава да је доношење фотографије или других ципела битно како би се лакше договорили, јер муштерије понекад не могу да мајсторима пренесу своју замисао. Често се одређени детаљи мјењају у односу на фотографију, али то је лакши и једноставнији дио посла. Труде се да не буде грешака, али као и сваком послу и то се деси, према ријечима Блажевића, углавном због лошег материјала.

Савић и Блажевић тврде да су ципеле које они направе удобније и квалитетније, а уз одржавање и мјењање потрошног материјала могу трајати деценијама.

“Имамо посла, само не можемо све стићи, овај посао захтијева доста времена, док се сними са калупа нама треба пет дана, увијек каснимо, и сада још болест и старост, а да вам право кажем, нису то неке паре. Радимо за неке цијене које су прикладне овом подручју, не можеш наплатити ципелу некоме када знаш колике су плате, како људи раде и како не раде. Ми смо се уклопили и задовољни смо, овај посао радимо зато што волимо радити”, рекао је Савић.

Иако је од како су почели радити репроматеријал вишестуко поскупио они цијене нису подигли. Цијене њихових производа крећу се као и у продавницама, а није ријеткост да су и јефтиније. То кажу највише одговара муштеријама из иностранства, јер су тамо ципеле у продавницама далеко скупље. Највише муштерија долази им због квалитета, јер обућу праве само од коже.

“Има и неко ко има деформацију ноге и не може да купи у продавници, па донесе такву ципелу или слику, па ми према његовој нози то направимо”, рекао је Савић.

Дешавало им се и да им муштерије наруче ципеле па никада не дођу по њих, али такви су малобројнији.

Сјета за бољим временима

“Обично ко не да кауцију, а није нам познат – не дође. Не узимамо од свакога кауцију, само од оних које не знамо, а понекад и од њих не узмемо, јер кажу да немају пара”, каже Савић.

Иначе, Блажевићу је најљепши период у обућарском послу било вријеме када су радили у творници обуће Босна, каже тада се више и другачије се радило, поштовао се посао, пратила се и мода на сајмовима по свијету, а било је лакше и доћи до материјала. Каже да будућност овог заната није свијетла.

“Све мање је заинтересованих за овај начин рада, због чега не знам. Вјероватно јер нема посебне неке зараде, сналазе се на неке друге начине, да би што лакше дошли до новаца”, каже он.

(Независне новине)