Анализа: Како побједише? Српским срцем и ''њемачком главом''!

Двадесет дана, седам утакмица, шест победа. Вељко Пауновић и "орлићи" враћају се са Новог Зеланда као шампиони света!

Фудбал 20.06.2015 | 12:45

Ово је невероватно, али и није толико. Још пре две године, када је У-19 репрезентација Србије у Литванији постала првак Европе, постало је јасно да се нешто озбиљно "кува" у млађим категоријама српског фудбала.

Најмлађе момке из екипе под вођством Љубинка Друловића (Рајковић, Вељковић, Максимовић, Милинковић-Савић, Гаћиновић) преузео је Вељко Пауновић, обавио додатну селекцију и наредног лета у Мађарској их довео до полуфинала ЕП.

Тамо су на пенале испали од Португала, али је најважније било да је остварен пласман међу првих шест, јер је то значило да ћемо јуна 2015. гледати Србију на У-20 Светском првенству на Новом Зеланду.

Какво место за шансу која се указује једном, или ниједном у каријери...

Какав полигон за стицање искуства, каква прилика да се ови голобради, али већ прилично зрели момци "измере" са вршњацима из Јужне Америке, Африке... које ће, боже здравља, видети још много пута у наредних 10-15 година, али на сениорском Мундијалу.

Када је половином маја дошао тренутак да одреди коначан састав и поведе екипу на далеки пут, Вељко Пауновић сазнао је да неће моћи да рачуна на неколицину повређених играча (да не улазимо сада у детаље).

Подсетимо шта је тада рекао човек који такође представља светлу будућност српског фудбала.

"За Светско првенство су нам потребни здрави и одлучни играчи, психички и физички спремни да представљају Србију. Ово су ситуације које се дешавају. Ремете нам планове, али понављам да нису битна имена играча, већ играчи који су способни и желе да дају све од себе. Верујем у момке са којима ћемо путовати на Нови Зеланд".

Неких пет недеља касније, Србија је првак света, у традицији незаборавне генерације из Чилеа 1987, али која је представљала неку другу, много већу земљу.

Почело је 31. маја, када се за меч против Уругваја у 6 ујутру сигурно пробудило много мање људи него за финале против Бразила.

Играли смо добро и изгубили 1:0. Како лако клонемо духом и како у фудбалу увек очекујемо да ствари крену лошим током, помислили смо да је то најава брзог повратка кући и да Живковић, Шапоњић, Милинковић-Савић и екипа нису довољно "намазани" да оду далеко у оваквој конкуренцији.

Са друге стране, њихово понашање на терену, борбеност, дисциплина и назнаке лепе идеје у игри, многе су навели да наставе са праксом раног устајања и да их бодре у мечевима против Малија (2:0; стрелци Милинковић-Савић и Мандић) и Мексика (2:0; Максимовић, Живковић).

Пребродили смо групу, тачније освојили је упркос лошем почетку и онда је то већ постала прича која заокупља пажњу шире јавности.

У осмини финала - Мађарска. Не баш звучно име, али квалитетан противник. На неки начин, реприза меча против Уругваја. Не користимо шансе и почетком другог полувремена примамо гол.

Време "цури", на семафору и даље 0:1... Шапоњић главом после корнера успева да избори продужетке, у 90. минуту! Ближе се пенали, Шапоњић центрира, а Талабер у стилу Аугенталера са "Маракане" 1991, шаље лопту у сопствену мрежу - 2:1!

Четвртфинале, против САД, чија је сениорска репрезентација победама у гостима над Холандијом и Немачком управо показала какви играчи долазе на сцену из земље која је деценијама била позната по многим спортовима, али по фудбалу никако.

Тврдо, борбено, жестоко... 0:0 после 90 и 120 минута. Уздамо се у Рајковића, да одбрани пенал или два, наши ће већ погодити колико буде требало. Пауновић држи говор од кога подилази језа, мада се на телевизији не чује шта прича. Сви заједно стају у круг и бодре се, уз неизбежно "СРБИЈА!" на крају. Не можемо да изгубимо!

Ипак, након почетне предности коју нам је донео сјајни чувар мреже, прелазимо у подређен положај, односно у ситуацију да шутирамо за опстанак у серији.

Живковић погађа пети пенал за 4:4 и оставља нас у "животу". Соњора промашује, али и Рајковић. Антонов "цепа мрежу" за 5:5, Картер-Викерс промашује, али ни Вељковић не успева да стави тачку на "рулет". Рајковић брани ударац Рекуеха, а Максимовић коначно решава - полуфинале!!!

Мали смо већ победили у групи. Живковић постиже "рани" гол, али не успевамо да "убијемо" утакмицу са још неким поготком, из одличних шанси. Стиже казна, "бомба" Конеа и Африканци преузимају ствари у своје руке. Наша одбрана се повија, али остаје непробојна. Гајић погађа пречку ударцем кога се не би постидео ни Кристијано Роналдо, морамо опет у продужетке...

Деловало је да смо остали без "горива", али у оваквим утакмицама нису битни само капацитет плућа и снага мишића у ногама. Живковић изводи корнер, Вељковић и Шапоњић "главометом" режирају гол за победу и финале - 2:1!

Остао је само још корак до трона. Пауновић уверава да ће бити снаге и да нам није доста само што ћемо играти против Бразила. Желимо и да га победимо.

И како су момци одиграли финале у Окленду, по киши која се у првом продужетку претворила у монсун...

Опрезно, концентрисано, одговорно у одбрани, али хиљадама километара далеко од (не)популарног "аутобуса" Жозеа Муриња. Сваку прилику користили су да нападну, најчешће вертикалним пасовима и брзим утрчавањима иза леђа одбране - како по средини, тако и по боковима - што је на овом Мундијалиту био један од заштитних знакова српске репрезентације.

Какво освежење, какав позитиван шок за нацију навикнуту да гледа фудбал "у ширину" и безопасно кружење око противничког шеснаестерца...

Бразилци су имали своје шансе, Рајковић је током читаве утакмице морао да доказује да је најбољи голман на овом првенству. Бранио је ударце са 16, 18, 20 метара, по средини, из близине, искоса...

Милинковић-Савић у 45. минуту је главом могао да затресе мрежу, али Жан је одбранио. Да ли ће нам се то осветити?

Неће! Мандић у 70. минуту измиче пажњи Жоао Педра и рутински "пакује" центаршут Максимовића - 1:0.

Ипак, три минута касније плаћамо данак неискуству и умору. Андреас Переира "вози бицикл" по десној страни наше одбране, Живковић и Гајић гледају га као хипнотисани, а Вељковић не стиже ни да покуша да изблокира прецизан шут у супротни угао - 1:1.

Међутим, није то крај сна о титули, зашто би био? Пауновић освежава екипу, уводи штопера Јовановића да одмени уморног Милинковића-Савића на средини терена, затим Стефан Илић мења Шапоњића и тек у финалу добија шансу да "омирише барут" Светског првенства.

Каква одлука Вељка Пауновића, чији се сваки потез на овом турниру претворио у "злато". Управо Илић у 118. минуту одузима лопту Бразилцима на средини терена, предаје је Живковићу, а овај на граници офсајда упошљава надирућег Максимовића.

Неуморни "везиста" иде у сусрет Жану, подиже главу и одлучује се за шут по земљи. Лопта пролази испод бразилског голмана и скида воду са натопљене мреже...

СРБИЈА - БРАЗИЛ 2:1! Добили смо и четврти меч "нокаут" фазе након што је у регуларних 90 минута било нерешено!

Генерације фудбалских навијача са ових простора дивиле су се Немцима, који својом упорношћу и карактером "ломе" противника на крају утакмице.

Сада на истој тој особини можемо да се дивимо нашим фудбалерима, момцима који су "једни од нас", потекли из ове земље, годинама шибане ваљда свим могућим невољама!

Ако ови Паунови "орлићи" не дозволе да их разноразни фактори скрену са пута на коме се налазе, ако у сениорској конкуренцији удруже снаге са истим таквим изданцима других генерација (има ту талента колико хоћете), Европо и свете, чувајте се!

Можда фудбал, као у легендарној изјави Герија Линекера, постане игра у којој 22 мушкарца јуре за лоптом 90 минута, а на крају побеђују - Срби!

Или још боље, ако за њом јуре 120 минута.