Коментар: Момци, нема више нико старији од вас!

Нема више, Андрија, нема више, Предраже, нема више, браћо Милинковић Савић, нема више Мијате, Немања, Саша, Стефане, Срђане, Станиша, нема никога више, немате ви више никог старијег од кога можете ишта да научите!

Фудбал 18.06.2015 | 23:45

Седамнаест година. Толико, ни мање ни више, увек тачно толико, траје необични животни циклус цикаде, инсекта налик скакавцу, чијом песмом ових дана одјекује пола планете. Можда и најнеобичнији циклус у читавој природи, а знамо да природа уме да буде баш бизарна...

Пуних седамнаест година цикада живи дубоко закопана у земљи, не дајући од себе ни гласа, хранећи своје ларве, односно младунце, отпацима и корењем. И онда се, када помислите да ничега неће бити, као на три-четири-сад, то догоди: млади примерци почињу да копају кроз тло и да играју своју ђаволску игру. Плес је запрепашћујуће бучан, после толико година и година тишине. Цикаде почињу да тару своје тимбале – неку врсту мембране која се налази на доњем делу инсекта – и свака производи звук који се чује скоро пола километра далеко...

Само што је свака за себе лак плен грабљивицама. Само заједно, оне успевају да преживе. Шта да преживе, постају неукротиве и непобедиве. Недодирљиве.

Ових дана, цикаде су се појавиле у свом природном станишту, диљем Северне Америке. Тај феномен не престаје да одушевљава и да запањује биологе, свесне да се природа не може укротити и да се тек донекле може разумети...

На другом крају планете, тамо где ових дана јесен уступа место зими, једна друга генерација, једна гласна скупина црвено-плаво-белих цикада, стрпљиво је сачекала дан када ће се излећи и, у инат свима и упркос свему, пронаћи свој пут до раширених фудбалских крила...

Финале Светског првенства. Ау.

Има у овоме много симболике: последњи пут када се чуо зов необичних створења, и оних америчких и ових наших, било је то лета 1998. године.

Сећамо се те године, како не бисмо: претходне јесени тукли смо Мађаре са туцетом голова у њиховој бушној балатонској мрежи и мислили смо да је то тек почетак, а не врхунац форме наше екипе.

Онда је безгрешна левица Синише Михајловића чупала ствари против Ирана и Америке – какво је било умеће ФИФА да стави два пута два „непријатељска“ народа у једну групу! – а између тих мечева угнездиле су се слике које и дан-данас делују као слатко-кисели сан. Голобради Деки Станковић који не дира ону Мијатову лопту таман толико да она збуни и Кепкеа и Јеремиса, па срећна мартинела коју Пикси спроводи у мрежу и онда, маниром секунданта, одбројава Швабама минуте до гонга. Само да би наши поклекли, као што би увек поклекли.

Следи траума која ће обележити читаву генерацију: пар белих копачки, један одвећ самоуверени Црногорац и једна бела греда, знана и као пречка.

Већина јунака о којима је овде реч то лето памти само по причама старијих. Они су се тек излегли када је Мијат непогрешиво циљао срчани мишић читаве нације, они су још били у пеленама када су њихови очеви сањали да Југославија, макар и крња, може на кров света.

Да, они су рођени 1995, 1996, 1997, у данима када је мир на овим просторима још био крхак и несталан, у недељама када је немачка марка још била мера свега, и љубави и мржње, у месецима када се живот тек у назнакама враћао у нормалне колосеке, у једној земљи која је изашла из ратова поражена, обешчашћена, понижена, обесмишљена.

И требало је да прође седамнаест закопаних година па да та земља и тај народ помоле главу, преболе свој комплекс ниже вредности. Фудбалске, па онда редом...

Зову их Орлићи, мада им тај надимак нимало не пристаје. Не, јер он подразумева да постоје и неки велики орлови, а уместо њих видимо само кукавице, шеве и глинене голубове.

Не, не брините, неће овде бити поређења омладинске репрезентације са оном другом, нити они треба да се нађу у истом тексту. Све паралеле постале су лоше и неупотребљиве чак и пре него што је Немања Максимовић, у последњој серији четвртфинала са Америма изгледао толико самоуверено као што ниједан српски играч није изгледао у последњих седамнаест година, чак и пре него што је Иван Шапоњић „одиграо Инзагија“ у оном петерцу у продужетку против Малија...

Не заслужују они квазивелики да их поредимо са овима заиста великим.

Ово је, уосталом, другачија и лепша прича.

Прича која подсећа на кошаркаше Салета Ђорђевића, такође испраћене у тишини на велико такмичење, с којег ће се вратити с ореолом победника. Чак и продаја коже недодирљивим Американцима у финалу ништа није одузела од њиховог подухвата.

Исто тако, ако би наши момци пошли сенегалским степеницама у финалном судару са бразилским дрим-тимом, био би то и даље фртаљ месеца за памћење. И за наду и за осмехе, а то је важније од свега.

Подсећа и на једне друге мале-велике, чијих смо се успеха и раних јутарњих часова присетили када су јуниори кренули на Мундијалито.

„Чилеанци“ и „Новозеланђани“, два краја света и два света, различита, а иста: први су означили врхунац и конац нечега што би се дало назвати „југословенском школом фудбала“, други ће, надамо се, означити врхунац и почетак нечега што би се дало назвати „српском школом фудбала“.

Колико има „Чилеанаца“ у нашим „Новозеланђанима“? Много, надајмо се. Један корак, и ту су. А онда праве ствари тек почињу.

Знамо, не прија српскоме уху, али лажна је теза да „Чилеанци“, генерација која је отпевала лабудову песму једне државе, није имала свој врхунац. Да се изгубила у рату и очају, да се распала на леворуке и десноруке.

Не, момци из Чилеа, у који ће отићи тек захваљујући гол-разлици и чињеници да је СУБНОР престао да се пита за све и свја у социјалистичкој нам домовини – партизански ветерани испрва нису желели да дозволе националном тиму да игра утакмице на стадионима на којима је сурови диктатор Аугусто Пиноче, (ин)директни убица великог југословенског пријатеља Салвадора Аљендеа, убијао таоце и борце за слободу – свој потенцијал су громко остварили.

Године 1998, када су цикладе последњи пут плесале, када су очеви наших данашњих хероја – од Шапоњића и Живковића, преко Здјелара и Рајковића, до стармалог Милинковића Савића – нагло оседели после оне греде знане као пречка и оног питбула из Суринама који је дао гол тада и никад више, тада су исти ти очеви погледали у деришта у дубковима, на ношама, и кроз церебелум им је прошла сулуда помисао да би баш њихова деца могла да освете Деја, Пиксија, Јокана, Југу, Мијата.

Е, тада су „Чилеанци“ били трећи на свету.

Под неком другом химном, додуше – мада ју је написао један Србин, ако се то уопште броји – и не у плавом, већ у коцкастом дресу.

Водио их је Ћиро Блажевић...

Хоће ли им „Новозеланђани“ - без обзира на резултат у финалу - икада прићи? Први састојак је ту: нека игра, потпуно другачија од онога што су Југословени вазда умели да прикажу, потпуно другачија чак и од беспрекорних солажа Савићевића или Стојковића, без великог мајстора (мада Живковић и те како уме да ситним корацима обезглави противника, мада Антонов изгледа као модерни бек, нешто између Лејтона Бејнса и Филипа Лама, бек каквог никада нисмо имали), али с тимским духом који осваја и мења свет. Као код цикада, које умиру када су саме, али у групи постају дивне штеточине, којима нико не може ништа...

А други? Други тек треба да се савлада. Други највећег мегданџију има у српском, балканском духу у којем су и четрдесетогодишњаци још млади, и још живе са мамама и татама, незапослени, трошећи време од кафе до кафе...

Не, доста је било шупљих прича о неискуству, о потреби да се сазре, о учењу од старијих.

Нема више, Андрија, нема више, Предраже, нема више, браћо Милинковић Савић, нема више Мијате, Немања, Саша, Стефане, Срђане, Станиша, нема никога више, немате ви више никог старијег од кога можете ишта да научите.

Ваше време не долази, ваше време је већ ту, зграбили сте га обема рукама и немојте да вам је пало на памет да га испустите.

Само се притисцима, поразима, победама, тугом, промашеним и погођеним пеналима, пречкама које уздрмате јер вам се тако може, само се тако постаје велики играч, само то је адхезив који ће вас и за десет година држати на окупу. Не дајте себе, и не дајте на себе.

Не дајте се онима који ће вам продати лажни патриотизам, лажну наду, лажни новац и лажне великане.

Раширите крила и направите несносну буку, шта год да буде у финалу. А лоше не може да буде.

Јер нема, драга децо, Србија више снаге ни стрпљења да чека нових седамнаест година.