Коментар: Срби, Шкоти и „мале нације“ - дневник увреда (2010-?!)

Хоће ли Срби као Шкоти, чекати пуних 18, или као Белгијанци, целих 12 година, да поново гледају свој тим на великом такмичењу? Или ће, за промену, научити макар нешто од много паметнијих од себе?

Фудбал 16.06.2015 | 23:40

Памтим то као да је било данас. Ћевапи су се већ били увелико охладили, и убрзо ће нам потпуно пресести, пиво се стоплило, вотка је била попијена, прошло је доста времена од оног Красићевог један на један са Марком Шварцером, када је Холман, уз несносни звук вувузела, погодио жабицу са тридесетак метара.

Гледали смо се, читаво окупљено друштво пред екраном те најкраће дугачке јунске ноћи, неми и у неверици: Аустралија нас је избацила са Светског првенства и послала кући, свега неколико дана после чудесне победе над Немачком.

Ах, да смо тада знали да ће до наредног пута када ћемо се окупити да гледамо репрезентацију на неком великом такмичењу проћи најмање осам година, а сасвим могуће и више, можда бисмо више туговали, можда мање уживали у вувузелама и шаренишу стадиона у Нелспруиту, да смо знали да се тада завршила једна читава ера у којој је национални тим вредело и ваљало гледати, били бисмо више бесни; не бисмо преболели Јужну Африку тако лако и рекли један другом „Океј, тешко је, али биће боље у Пољској и Украјини“, не бисмо дозволили да нам се догоди тотални караџићевски опозив најважнијег спорта...

Постоје нације које живе од снова и свести о сопственој величини; она нас и храни и сахрањује, без ње бисмо били просечан народ с просечним смислом за лоптање, с њом смо прваци света у најави када нам иде, и најгора селекција планете када зарибамо...

И нисмо једини. Иако смо, извесно, лоши ђаци из магареће клупе...

Они који не уче од народа који су ту голготу већ прошли.

Стадион Француска, Сен Дени, видео је јунског поподнева 1998. прву званичну утакмицу. Осамдесетак хиљада на новом здању и више од милијарду на даљину посматра како Колин Хендри изводи своје Шкоте на загревање, у сукњицама, замислите, једнако голонога Тартан армија прави несносну буку уз „Флоwер оф Сцотланд“, толику да подрхтавају чак и иконични жути дресови светских шампиона.

Бразил има намеру да одбрани титулу, Бразил има пентаграм Роналдо-Бебето-Роберто Карлос-Ривалдо-Ђовани, па још и Дунгу, Денилсона, Кафуа, наспрам њих су имена попут Кристијана Дејлија или Колина Калдервуда, али Сезар Сампајо је, од свих, тај који утишава шкотски хук после свега неколико минута.

А онда поносна нација узвраћа: из пенала је 1:1, следи друго полувреме у којем Бразил напада без икаквог резултата, севне и неколико контри, тек да се зна да се и међу горштацима игра фудбал, и све до једног несрећног, комичног аутогола Тома Бојда ова зелена лопта коју зовемо својим домом прети да буде избачена из нормалног фудбалског лежишта.

Као 2010. Срби против Аустралије, тако Шкоти 1998. крахирају против Марока, и потуљени иду кући, не знајући да се на великој сцени неће појавити поново дуго, дуго, предуго.

Било је то последње лепо сећање шкотског народа на тим у тамно плавим дресовима. Онај исти тим који се редовно, уз изузетак Мундијала у Америци, квалификовао на највећа такмичења, који шездесетих само чудом није успео да направи нешто више – окосницу је чинила најбоља генерација у историји Селтика, која ће се попети и на европски трон – који су 1978. у Аргентини само надобудност Алија Маклауда, луцидност Кубиљаса и готово балкански морални крах Арчија Гемила, Вилија Џонстона и Кенија Далглиша лишили великог резултата...

Али више нема туге међу потомцима Роба Роја и Вилијама Воласа. Као што је пре неколико година – поново о наш цех – устала Белгија, тако се данас буди Шкотска.

Без превеликих звезда, али са тимском игром и селектором који, прво, зна фудбал, а друго и важније, зна шта хоће – Гордон Стракан као да тек сада, у већ зрелим тренерским годинама, показује умеће свог учитеља из најбољих сезона Абердина, сер Алекса Фергусона. Шкотска је извукла 1:1 на Авива стадиону у Даблину и сада би само чудо, Трећи светски рат или масовно тровање у режији кувара и конобара с Гибралтара могли да их одвоје од пута преко Ламанша догодине...

Не, није у Шкотској, заливана вискијем, одједном стасала нехумано талентована генерација фудбалера, не, то је мање-више исти онај састав који је недавне зиме лако поклекао у Новом Саду од Михајловићеве Србије, исти онај састав који је пре доласка Стракана са седам пораза заредом, таворио на дну наше квалификационе групе. Исти, само што играју боље, одважније, храбрије него икада раније...

Поређења са нашом ситуацијом крајње су сувисла. И Шкоти су из квалификација у квалификације кушали ад-хок решења на клупи националног тима, за које се испостављало да су само фластери на гангренозној рани. Било је ту и странаца, попут Бертија Фогтса, који се никада није опоравио од екскурзије на север Британских острва – а ни Шкотска се од њега није опоравила – па Џорџ Барли, Алекс Маклиш, Волтер Смит...

Ништа од тога није функционисало, па је дуговечни фудбалски савез шансу дао чак и Крегу Левеину, симпатичном али дозлабога провинцијалном стручњаку, који је успевао да победи само на пријатељским утакмицама и од чијег је недостатка ауторитета био јаднији само његов оптимизам, и то у тренуцима када ништа није ишло како треба...

Ко помисли на Радована Ћурчића, неће промашити много.

А онда су узели дрчног Стракана, типа који није дозвољавао ни свом асистенту да му се меша у посао, а камоли знаним, незнаним, заслужнима и онима који то нису – како се на древном гелику, забога, каже „јагњећа бригада“? – да се мотају око списка, тренинг кампа и карантина.

Бескомпромисност из играчке каријере пресадио је и у тренерску, не презавши да и најбоље играче остави на клупи ако то прилика захтева. Успео је да мотивише фудбалере, да затвори прилазе голу, затегне одбрану и уигра тим толико да шкотски контранапади понекад личе на оне Барселонине. Али је прогурао и нове опције, као када је вихорног Икечија Ању, пролећног адута нашег Славише Јокановића у Вотфорду, с десног бока одбране пребацио на леву страну напада, што је и дословно дало крила Шкотској.

Није, наравно, само у Стракану и Ањи, па ни у Нејсмиту, Малоунију, Флечеру или другима који обуку онај дрес са црвеним лавом који се пропиње.

До оптимизма је, и до наде, с којим играју Шкоти, Велшани, Исланђани, Словаци, Северни Ирци, Данци... Све те, како смо их оно звали, а да, „мале нације“...

Фудбал се никада не може одвојити од друштвеног контекста, фудбал који играју национални тимови може то још мање. Србија игра баш онако како Србија изгледа, посматрана са стране: тужно и неповезано, збуњено и споро, посвађана сама са собом и убијена у појам...

Шкотска, с друге стране, после година и година фудбалског и националног понижења, доживљава политичку и друштвену ренесансу. Да, идеја о независности прошле године јесте поражена на референдуму, али то није зауставило национално буђење и процват нације, напротив, каналисало их је и усмерило ка нечему још лепшем и јачем. И резултати општих избора од пре месец дана, када је Шкотска национална партија освојила 56 од 59 места која у Вестминстеру припадају грађанима северно од Хардијановог зида, сведочанство су и потпора тога.

Тај нови шкотски патриотизам, као неопходни састојак Стракановог фудбалског хагиса, здрав је и оптимистичан, од њега не боли глава ни Шкоте ни комшије.

Он ни по чему не личи на овај српски, лицемерни, шовинистичко-четничко-трибинскога типа, национализам способан и вољан да уради све најгоре за своју земљу коју наводно толико воли, који ће перманентно најбољег играча нашег тима упорно звати погрдним именом. Чак и ако је тај велики Србин, с три згрчена прста и лажним цитатима о величини нације, свестан да је Владимир Стојковић једини шраф који Ћурчић-Караџићеву машину држи довољно на окупу да се не обрука и остане да рђа по свим оним стадионима на којима нам лупају заслужене шамаре.

Памтим то као да је било данас. Јун пре пуних пет година, кад смо још били мало оптимисти, чак и пошто је Красић омашио један на један са Шварцером, и пошто је Холман, уз несносни звук вувузела, погодио жабицу са тридесетак метара.

Хоћемо ли као Шкоти, чекати пуних 18, или као Белгијанци, целих 12 година, да поново гледамо свој тим на великом такмичењу? Шта, још дуже?

Или ћемо, за промену, научити макар нешто од много паметнијих од себе...?!